Bez obzira na sva naša poturanja vrata pod srbosjek, posipanja pepelom i apela da nas zavole, Kroati nikako da prihvate da smo braća. Čak smo, ajde, prihvatili da oni nisu najobičniji Srbi katolici, ni to im nije dosta.
Koliko treba da vas pobijemo da shvatite da nećemo s vama da imamo posla?, pitali su iskreni Kroati, a mi na to nismo imali odgovor, čak nas bilo pomalo sramota da "svojatamo" Teslu, pa ipak se čovek rodio na prostoru nedavno povampirene NDH.
Povremeno zašiljimo ovo naše malo jada, pa se brzo o’ladimo, a endehazisti ne posustaju: njihova energija direktno je srazmerna njihovoj, ogromnoj, mržnji.
Upravo su na primer proglasili Dan Nikole Tesle. Onog istog čiji su spomenik sravnili sa zemljom, kao i rođenu kuću. A nisu to uradili ‘nako, kažu – naljutila se vojska na srbočetničke agresore, pa im malo krvca udarila u ono malo mozga, i eto…
I to sve usred njihove skupštine koju zovu Saborom ne bi li se razlikovali od ostatka normalnog sveta.
Ma šta mislio o Franji Ferdinandu, koji je potrefio pogrešan datum da bane u Sarajevo, i o Austrijancima, ne mogu a da ih ne amnestiram, jer su u svoje redove regrutovali najgori zločinački šljam iz svojih provincija – Hrvate.
U knjigama o zločinima u Mačvi 1914. godine nalaze se svedočenja koja normalan um ne može da pojmi: spaljivanje žena, dece i staraca vezanih žicom oko kuće; bacanje tromesečne bebe gladnim svinjama, pošto su prethodno poklali sve do zadnjeg srpskog uva; loženje vatre pod krevetom na kome se krio nepokretni srpski vojnik-ranjenik…
I ona "Jugoslavija" kralja Aleksandra, potom i ona Titova, sve vreme su forsirali priču o "austrougarskim zločinima". Pod tim pojmom skrivena je mračna, strašna istina o koljačima koji nisu bili ni Austrijanci, ni Mađari, već, kako su svedočili preživeli, a cenzurisao čak i Kralj Ujedinitelj Velikog Nosa, "oni koji su govorili našim jezikom".
Ta mržnja bukti istim žarom i posle čitavog veka, a izbila je svom silinom u Saboru, uprkos latinskoj nameri da se Dan Nikole Tesle prikaže kao dokaz eUropske orijentacije. Otrovni jezici brži od pameti ofirali su suštinu: oteti, a ne slaviti Teslu, Srbina, sina pravoslavnog sveštenika.
Zatreš mu prag, a onda mu smisliš Dan. Mada, Tesla je ipak bolje prošao nego njegovi zemljaci 41. i 91. Umro je prirodnom smrću, nisu ga stigli ni metak, ni nož, a imovina i penzija od Kroata ionako mu nikad nisu trebali.
U toj ofanzivi čije je pogonsko gorivo isključivo mržnja, u prve redove gurnuta je i Sonja Biserko, nominalno državljanin Srbije, a u stvari bog zna šta i bog zna odakle. Čak i u poslovično uštrojenim i od straha usranim srpskim medijima graknulo se protiv lagarija kakve svet ne pamti.
Sonja je odgovorila da od četničke Srbije (eh, kamo sreće…) ništa drugo nije ni očekivala, da je to sve go koljač i zlikovac i da, sledstveno tome, ona nastavlja da bude iskra istine, luča slobode i otvarač očiju zabludelom stadu srpskome.
Kroati su baš onako latinski, prost narod bi rekao kurvanjski, izabrali baš taj divni travanj, kad nastade demokratska NDH, da ustoliče Teslu među znamenite Kroate. Bez obzira na njegovu nacionalnost, za koju rekoše da je nebitna, jer je Tesla građanin sveta.
U obrazloženju odluke o Teslinom danu pisaće da su mu kuću srušili neprijatelji nauke i progresa, neki čobani-budale, koji i dalje pišaju iza kuće i struju gledaju kao đavolja posla.
Nema veze što je Tesla bio Srbin, to nam podmeću srbočetnici, pa kom smo mi to Srbinu kuću minirali?
Ako nama ne verujete, pitajte Sonju, dobitnika Zlatnog srbosjeka za 2014.
