Tomahavk od papira: Američki projektil spor i ranjiv

Youtube/Printskrin

Krstareća raketa „tomahavk“ ima više slabosti nego prednosti, pa se postavlja pitanje zašto je uopšte pokrenuta fama o mogućnosti da ih Vašington doturi Ukrajini. Svi ruski PVO sistemi, od „Pancira“, preko „Tora“, „Buka“, pa do S-300 i S-400, u stanju su da presretnu i unište „Tomahavk“.

Sam projektil ima brzinu ispod brzine zvuka – između 700 i 800 kilometara na čas, što ga čini sporim i ranjivim.

„Ove rakete imaju tačno programiranu putanju leta, tako da PVO na određenoj teritoriji može da unapred predvidi i prati pravce kojima bi se one kretale“, objašnjava za Sputnjik vojni analitičar Andrej Mlakar.

On podseća da su „Tomahavci“ već korišćeni na Balkanu – u NATO operacijama protiv Republike Srpske 1995. i tokom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. Tada su im putanje bile određivane tako da prolaze kroz rečna korita ili klance. Na zapadu Rusije, gde takvih prirodnih barijera nema, rakete bi bile lako uočljive.

„Tomahavk“ leti nisko, na oko 35 metara od tla, a pri približavanju cilju podiže se na oko 100 metara i zatim naglo ponire. To, prema Mlakaru, otvara prostor i za jednostavne kontramere – postavljanje metalnih prepreka na očekivanim pravcima leta u koje bi rakete mogle udariti i detonirati.

Ruski PVO spreman

Čak ni eventualna lansiranja iz američkih strateških bombardera B-52 ne bi predstavljala ozbiljan izazov. Mlakar podseća da su SAD decembra 2022. na Baltiku simulirale napad „tomahavcima“ na Sankt Peterburg i Moskvu, zbog čega su u ta dva grada na krovove institucija postavljeni hibridni PVO sistemi.

„U okolini Moskve postavljene su i mobilne platforme sa radarima, što omogućava rano otkrivanje, kako bespilotnih letelica, tako i krstarećih raketa. Time su mogućnosti presretanja znatno povećane“, objašnjava Mlakar.

Ključno pitanje – ko bi ispaljivao?

Ako bi „tomahavci“ i bili poslati Ukrajini, ostaje nerešeno pitanje odakle bi bili lansirani.

„SAD imaju svega tri baterije koje mogu da lansiraju ove rakete sa zemlje – dve se nalaze na Pacifiku, na Filipinima i Guamu, a treća bi eventualno mogla da bude prebačena“, kaže Mlakar.

Ali, ko bi tada upravljao lansiranjem?

„Ako bi to radili Amerikanci, to bi značilo direktno mešanje SAD u sukob, što bi povuklo ozbiljne posledice sa ruske strane“, upozorava on.

Medijski spin kao izlaz

Zbog ovih dilema, Vašington se, prema Mlakaru, brzo povukao i promenio priču – sada tvrde da se ne radi o slanju raketa, već o dostavljanju obaveštajnih podataka Ukrajini u realnom vremenu. „Međutim, ta praksa nikada nije ni prestajala“, kaže on.

Američki izviđački avioni, dronovi i sateliti neprekidno patroliraju nad Crnim i Baltičkim morem, prikupljajući podatke koje odmah prosleđuju ukrajinskom generalštabu. Upravo ta logistička i obaveštajna podrška održava kijevski režim u ratu.

Zbog sposobnosti ruske PVO odbrane i očiglednih tehničkih ograničenja, čitava priča o „tomahavcima“ u Ukrajini, zaključuje Mlakar, više liči na medijski spin nego na ozbiljan plan. Vašingtonu je, smatra on, i samom jasno da bi slanje takvog oružja značilo direktan ulazak u sukob, a to je korak koji SAD ne žele da preduzmu.

Kako je počela fama o „tomahavku“

Cela priča oko isporuke „tomahavka“ započela je zahtevom šefa kijevskog režima Vladimira Zelenskog za dalekometnim raketama. Kada američki zvaničnici nisu dali jasan odgovor, a Donald Tramp ostavio mogućnost da se o tome „može razgovarati“, zapadni mediji odmah su to pretvorili u naslovne priče.

Britanska i američka štampa razvila je čitav niz scenarija – od mapa dometa do procena „napada na Krim i Moskvu“. Tako je obična izjava prerasla u medijsku kampanju, dok realna vojna osnova za takav potez praktično ne postoji.

Međutim, nakon što je postalo jasno da bi se Rusija od „tomahavka“ lako odbranila, i na Zpadu su morali, teška srca da priznaju da ni ove rakete neće ništa promeniti.