Ovi redovi posvećeni su Đorđu-Đokici Vujadinoviću, još jednom iz plejade naših slavnih predratnih fudbalera, onom koji se zajedno sa Mošom, Tirketom, Jakšom, Ivicom i ostalima proslavio na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine i koga je današnja publika bolje upoznala kao "Nosonju" u velikom filmskom i televizijskom hitu "Montevideo, Bog te video".
Rođen je u Kolarima kod Smedereva, ali se čitavog života osećao Dorćolcem, još otkad je u kratkim pantalonama došao u Beograd, kod strica, vlasnika štamparije "Sveti Sava", koji ga je posinio. Fudbal, ta nova igra koja je posle Prvog svetskog rata postajala sve popularnija među beogradskom omladinom, potpuno ga je opčinila. Osećao se, pričao je kasnije, čarobno kad je potrčao za loptom u pravom dresu i "futbalskim cipelama". Za deceniju i po nanizao je u dresu BSK više od 400 utakmica, osvojio pet titula prvaka i dva puta bio prvi golgeter lige. U dresu reprezentacije igrao je 44 puta i postigao 18 golova. Učinak bi bio mnogo veći da često nije morao da odbija pozive selektora.
"Još kao mlad sam se zaposlio, radio sam kao službenik Narodne banke i smatrao sam da nije u redu da često odsustvujem s posla zbog putovanja s reprezentacijom. Iz istog razloga bilo me je sramota da uzimam premije, jer mi se plata od preko 2.000 ondašnjih dinara činila više nego pristojnom za jednog momka. Tek kad je predsednik BSK Filipović, inače sudija Okružnog suda, čuo za to – naterao me je da uzimam novac sa klupske blagajne. Ali, meni je i danas neprijatno zbog toga, jer sam smatrao suvišnim da me neko plaća za zadovoljstvo što igram fudbal", pričao je svojevremeno Vujadinović.
Istakao se i kao trener. Radio je sa mlađim kategorijama OFK Beograda, Partizana i Zvezde, bio selektor omladinske reprezentacije, a koliko je bio pošten vidi se i po tome što je to važno mesto svojevoljno ustupio mladom stručnjaku Miljanu Miljaniću jer je u njemu među prvima video budućeg velikana među trenerima.
U nedelju, 5. oktobra, navršava se 24 godine od Vujadinovićeve smrti. Bilo bi lepo, mada je verovatno nerealno. da se neko u našem Savezu ili u taborima "večitih rivala", toga seti i na neki način obeleži. Ili je ipak važnije pratiti ratovanje Karadžića i Terzića…
