Lična arhiva

Nekoliko dana po započinjanju kopnene invazije na Srbiju koju je NATO isplanirao sa pripadnicima OVK kao pešadijom, planirao je i proboj preko Juničkih planina i zatim, veoma brzo zauzimanje Đakovice, Peći i Prizrena, a samim tim i većeg dela Metohije.

Pripadnici elitne „63. padobranske brigade“ pozvani su u pomoć da bi se po svaku cenu to sprečilo. Nedugo pošto su smešteni u bazu u Dečanima uputili su se ka Maja Glavi, mestu koje su prethodno zauzele deset puta brojnije snage terorista.

Momčilo Minić, ratni veteran, u knjizi „63. Trenutak večnosti“, prenosi sve što je tada video i doživeo sa saborcima.

Pucnjava sa svih strana

„Zemlju i kamenje polako zamenjuje lepa i zelena trava, a u daljini se vidi i po koje omanje drvo. Bili smo skoro na vrhu, još nekoliko desetina metara sada već nešto blažeg uspona. Kolona počinje da se širi i zauzima položaj za frontalni napad. Raspoređujemo se u polukrug, bar mi se tako čini. Sa svojim vodom sam na desnom krilu, mada je odeljenje čiji sam komandir odmah uz sledeći sa leve strane. Imamo vizuelni kontakt. Kod sebe imam radio-stanicu.

Polako se krećemo malom udolicom, ispred nas je malo uzvišenje. Polazimo polako gore, izlazimo na vrh, opet ledina, brisani prostor. Ispred vrlo mala udolica, samo pedesetak metara do druge strane. Čistina opet, sa druge strane se vidi žbunje. Krećemo napred. Najzad nizbrdo, pomislih. Pogledah u drugara sa moje desne strane, Janeta mitraljesca. Htedoh mu nešto reći, ali nisam stigao. Nastao je pakao.

Zapucalo je po nama sa svih strana. Šiptari su otvorili žestoku vatru sa druge strane udolice. Meci su zafijukali oko glava nas padobranaca, zemlja pored nogu je samo poskakivala od zrna koja su udarala u nju. Poneki kamenčić odbačen od zrna koja udaraju u zemlju doleteo bi i do mojih nogavica. U trenu se svi bacamo na zemlju. Fijukalo je i dalje bez prestanka, jednostavno nije prestajalo. Podigoh malo glavu. Gledam levo i desno da vidim da li je neko pogođen. Dobro je, nije za sada…

Padobranci nisu čekali, odgovorili su žestoko, počelo je i sa naše strane da pršti i seva. Jane sa osamdeset četvorkom nije prestajao da bljuje vatru. Pucao je kratkim rafalima ležeći iza jednog malog kamena, koji ga sigurno ne bi mogao zaštititi. Padobranci su odgovorili na vatru svom snagom, ne povlačeći se. Na motoroli sam jedva čuo da levo krilo napreduje i da žestoko napada. Sa desne strane je stizala informacija da su prikovani za zemlju žestokom paljbom. Odgovaraju na vatru, ne povlače se, ali ne mogu ni metra krenuti napred. Sa svojom grupom sam počeo da puzim polako napred, pucali smo pojedinačno, tražili smo sigurnu i jasnu metu. Šiptari su se sa druge strane videli sasvim dobro.“

Ruka na bombi

U uzbudljivom svedočenju o događajima sa same srpsko-albanske granice, Minić opisuje šta se zatim odigralo.

„Vrlo smo blizu jedni drugima. Pretrčavali su od zaklona do zaklona, menjali položaj. Bili smo udaljeni jedni od drugih jedva 50 metara. Video sam da je nekoliko Šiptara pogođeno. Informacija o našim gubicima još nije bilo. Žestoko smo pucali i polako se kretali napred puzeći sve vreme po goloj ledini. Vreme je prolazilo. Stigla je informacija da je levo krilo isuviše napred, zatim se čulo da je i desno krilo počelo da napreduje, uspeli su da se izbore i da potisnu neprijatelja. Dugo smo već vodili borbu. Krug je polako počeo da se zatvara. Moj vod je takođe polako, ali sigurno napredovao. Polako smo se približavali njihovim utvrđenjima. Mahinalno sam spustio ruku ka bombi. Još malo i mogu da je bacim na njih.“

Ranjavanje hrabrog majora

„Šiptarska paljba se sve manje čula, pucali su, ali nas je bilo teško pogoditi. Mislim da se nisu nadali tako žestokom odgovoru. Setih se, dok sam menjao okvir, šta nam kazaše oni graničari. Nasmeših se na trenutak. Puzim polako, ali sigurno napred, malo smo i mi smanjili paljbu. Sve vreme gledam oko sebe. Padobranci kao jedan, smirenost i hladnokrvnost kod svakog.

Kad nestane municije, izvale se u stranu, smirenim pokretima menjaju okvir istovremeno osmatrajući okolo. Vidim majora, načelnika Brigade, levo od mene, kleči pored jednog drveta. Nešto govori borcu pored sebe i pokazuje rukom prema šiptarskim položajima. Koordinira napadom. Među prvima je. Taman sam pomislio da će se sve uskoro završiti kad nas zasuše minobacačke granate.

Čini mi se 120 mm. Uhvatiše neki red padanja i to sve po našim linijama. Bože koliko je to samo bilo precizno. Ma kao da su olovkom nacrtali liniju paljbe. Gledam levo i vidim kako se eksplozije smenjuju jedna za drugom. Gde padne granata, zemlja se visoko podigne i zaspe okolinu kamenčićima i prašinom. Eksplozije se nadovezuju jedna na drugu i pomeraju u mom pravcu. Približavaju se prema našem načelniku, majoru Mungosu. Bacih ponovo pogled ka njemu, nalazio se tačno na liniji vatre.

Bio je nekih 30 metara od mene. Buuuuuummmmm! Zaglušujući prasak, dim, prašina, kamenčići i zemlja počeše da padaju preko mene. Nabih glavu u zemlju što sam više mogao i pokrih je rukama. Prestadoh da dišem. Miris baruta se oseća u vazduhu, proždire i štipa nozdrve. Podigoh polako glavu i pogledah u pravcu gde je eksplodiralo. Majora više nije bilo, nije više klečao.“

„Apači“ navodili

„Nešto me štrecnu u stomaku, pogledah u ljude desno, razvikah se da se svi povuku 10-15 metara unazad, da se sklone sa te linije smrti. Shvatio sam da biju tačno i precizno po našim linijama. Neko ih nepogrešivo navodi. Setih se na trenutak onih Apača, možda oni. Okrenuh se instinktivno da vidim ima li ih još, ali sa tog mesta nisam mogao videti.

Povukli smo se desetak metara unazad i dve granate udariše baš na mesto odakle smo se sklonili. Gledao sam zabezeknuto u mesto eksplozije, nisam čak ni glavu sakrio.“

SUTRA: Pod vatrom granata