Vesti

Iz sela pored Dečana, pripadnici 63. padobranske brigade kreću u jednu od najodsudnijih bitaka tokom 78-dnevne agresije NATO na Srbiju 1999. godine.

„Nekoliko velikih kamiona bilo je spremno za polazak. Vidim da dosta nas ide. Bogami, razmišljam, neće biti jednostavno. Izgleda da se očekuje velika borba sa brojnim neprijateljem. Hm… biće šta će biti. Čim smo se skupili u velikom broju, bilo je jasno da će biti žestokog belaja“ – piše ratni veteran Momčilo Minić u knjizi „63. Trenutak večnosti“.

Gađali kamion hrane

I tada, kao i uvek, poskakasmo u naše limuzine, ubacismo šta nam treba od opreme i krenusmo. Opet će mi se svaka koska pomeriti od ovih udobnih autića, pinčeva, 110-ke i 150-ke. Ma, nema veze, to ti je, bato, vojska, tešio sam se. Gledam okolo puta kojim se krećemo – sve je mirno, sunce još greje i toplo je, poneka se bivolica šeta po polju, pokušava da se prehrani. Pada mi na pamet da je to mnogo šetajućeg mesa pa se osmehnuh svojih mislima. Vidim i jednu bivolicu ili kravu, ne znam tačno šta je. Izvrnuta je, pogođena nečim ubojitim, a vrane se sakupile i štrpkaju već poluraspadnuto meso. Ružan prizor. Skrećem pogled ka drugarima.

Cerekaju se, nešto im smešno, teraju neku zajebanciju. Vozač ponegde cimne levo – desno, zaobilazi rupe na asfaltnom putu koje su napravile granate ili avio-bombe. Idemo dalje. Žurimo. Pitam se zašto uvek moramo žuriti kad rat neće prestati sutra. Ali kod nas je uvek tako, uvek brzo i na vreme. Vozač uspori malo kako bi zaobišao nešto. Vidim da je to vojni kamion TAM 110, nasred puta, pogođen termovizijskom raketom, prednji kraj istopljen skroz. Po putu razbacane kutije, vidi se da je hrana bila u njima. E, jebem ti… gađali kamion sa hranom…

Nastavljamo dalje. Sa asfaltnog puta opet po makadamu, onda u šumu i uzbrdo. Više-manje isto kao i uvek, samo što pravci nisu baš isti. Nema veze, sve je to ionako Junička planina – visoka, hladna i mračna. Puna Šiptara i opasnosti.

Stigli smo. Vozači su hteli još da voze i mogli su, ali komandiri nisu dozvolili. Rekli su da mora da budemo tihi i da dalje treba da idemo pešice u koloni jedan po jedan, u potpunoj tišini. Idemo do podnožja kote 501 gde ćemo zanoćiti i ujutro zorom napasti. Postavili smo se u kolonu jedan iza drugog, 2-3 metra odstojanja. Koračamo šutke, puške u rukama, odkočene i sa metkom u cevi. Osmatramo oko sebe dok idemo, jer znamo da su Šiptari svuda“.

„Hotel pun zelenila“

Nisam znao koliko dugo moramo ići te sustigoh borca ispred mene i tiho ga upitah:

– Spec, znaš li još koliko imamo do kote?

– Možda još oko 500 metara – odgovori mi on. Tu sam bio prošle godine kad Ostoja i drugari izginuše. Tu je i Žar Koliba. Sve je to u ovom rejonu. Klimnuh glavom i ponovo napravih odstojanje. Kolona je usporila, išlo se polako, oprezno, korak po korak. Čuvali smo se eventualne zasede. Mala grupa od 4-5 padobranaca bila je u izviđanju ovog terena prethodnih dana. Međutim, nikad se nije znalo. Šiptari su često menjali položaje i nije bilo sigurno. Spec. me sačeka i reče mi:

– Evo tu levo, odmah iza šumice je kota. Pređeš preko potoka i tu si. Sigurno ćemo ovde negde zanoćiti – reče i udalji se od mene. Šapatom se prenese naređenje da stanemo. Stadoh, čučnuh na zemlju i zagledah se u šumicu sa leve strane. Dan je bio na izmaku, ali se još videlo. Pokušavam da vidim nešto, osećam se nelagodno. Rečeno je da su Šiptari odmah tu preko jaruge. Nekako bi mi lakše bilo da ih vidim ili bar čujem. Čuh da smo udaljeni od njih, ne više od 50 metara. Bogami blizu. Stalno sam gledao u pravcu gde je kota te nisam ni primetio da je mrak već počeo da pada i da se sve manje vidi. Tek tada shvatih da uopšte nisam našao mesto gde ću se smestiti preko noći.

Dok je bledi mesec još malo svetlosti davao, video sam kolege pored sebe, ali i taj mesec se ugasi ubrzo. Možda je i bolje tako, pomislio sam. Mrkli mrak. Više nikoga niti vidim niti čujem. Pitao sam se kakvo li pogodno mesto uopšte mogu naći u toj šumici. Pored nas je bila jedna stazica. Sad je baš i nisam dobro video, ali sam znao da je tu negde. Reših da se malo pomerim u stranu, da ne budem baš na njoj i da tu ostanem i zanoćim u „hotelu prirode punom zelenila i svežeg vazduha“. Spustih se na zemlju. Opipavam rukama i vidim da je svuda mokro, seća se ratni veteran Minić dramatične 1999.

Kasetne bombe u ponoć

„Paun je sedeo u blizini svog komandira, poručnika Stršljena. Bližila se ponoć. Postalo je veoma hladno.

– Brrrrr… ala je hladno – rekao je Paun sav se tresući.

– Hladno, hladno, ali mora tako. Nema nam druge.

– Idemo li u napad odmah ujutro, čim svane?

– Da, napadamo snažno, zauzimamo kotu i idemo dalje uzbrdo.

– Neće to baš lako ići. Čuvaju oni tu kotu dobro.

– Ne znam, videćemo jer… – ne stiže Stršljen da dovrši rečenicu.

Čuo se zaglušujući prasak na nebu, osvetliše se i brdo i nebo kao usred belog dana. Zaglušujuća detonacija je u stvari bila skup manjih detonacija. Kratka tišina i opet prasak, sada još bliže, ali još uvek daleko da bi bila opasnost po padobrance skrivene u šumi. Paun koji se malo udalji od Stršljena prilikom eksplozije, otpuzi do njega ponovo. Njemu oči širom otvorene, načuljio uši i osluškuje.

– Šta je bre, ovo? – Paun je prvi progovorio.

– Jebem li ga, valjda kasetne… Strašno… da nisi u koži onom na koga je to palo.“

Osluškivanje u mraku

Napravih par koraka i zakrckaše neke grančice na koje stadoh. Ukočio sam se i nisam smeo da mrdnem. U mračnoj i tihoj noći lomljenje sitnih grančica se daleko čulo, bar se meni tako učinilo, zapisao je Minić sećanja na bitku za Košare.

„Pomerih se u stranu ne želeći više da mrdam. Polako se spustih na zemlju i izvadih šatorsko krilo. Stavih ga na zemlju i sedoh. Bacam pogled oko sebe, niti koga vidim niti koga čujem. Svi su se ućutali. Kao da sam sam u ovoj šumi. Znam da su drugari tu, ali osećaj je bezveze. Vreme je polako prolazilo. Cigaru nisam smeo da zapalim, a toliko žarko sam želeo to. Žar se mogao dobro videti u mraku. Ćutim i osluškujem, jer je to jedino što mogu, a jedino tako mogu osetiti i čuti da mi neko prilazi“.