Lična arhiva

U proboju ka Koti 501 – strateškoj tački za zauzimanje Raša Košares, hrabri specijalci iz 63. padobranske brigade kretali su se ka vrhu sporo, osvajajući od albanskih separatista metar po metar, vodeći borbu i danju i noću, piše ratni veteran Milomir Minić.

Iz jaruge na brdo

„Svanulo je. Po žbunju se uhvatilo inje, mraz stegao. Najzad uz veliki napor ustajem, ukočen, jer sam celu noć proveo sklupčan ispod šatorskog krila ne mrdajući. Za svaki slučaj se ne ispravih u punoj visini već ostadoh malo pogrbljen. Pokušavam da se razgibam malo. Stiže naredba za polazak. Ajmo braćo to da obavimo i da se vraćamo kod našeg kuvara popodne, pomislih. Korak po korak silazim u potok. Strmo je, pa moram da se pridržavam za poneko malo stablo. Non-stop gledam okolo, čekam kad će nas zasuti paljbom, možda bombu baciti. Dole smo u jaruzi i vrlo ranjivi, svi to znamo i očekujemo, ali idemo dalje, nema stajanja. Preskočih potočić i pođoh polako uz strmu stranu. Samo još nekoliko metara ima do vrha. Zaustavih se kod vrha, oprezno izvirujući da vidim šta je ispred mene. Vidim proplančić koji se širi levo i desno od nas. Nema čekanja, mora se gore na tu čistinu. Stegao sam se i zakoračio. Vidim da i ostali polako i oprezno kreću. Siguran sam da će zapucati po nama. Nadam se da neću baš ja biti prvi na kog će opaliti. Izlazimo na čistinu. Ništa se ne dešava. Nalazimo mesto gde su im stajali minobacači. Čudno… nema nikoga. Ostalo im je ponešto od opreme. Nalazimo prazne sanduke od granata. Oprezni smo, jer očekujemo da je sve minirano. Svakog časa očekujemo paljbu sa njihove strane. Silazimo sa puteljka opet u šumu. Raširili smo se za frontalni napad, korak po korak idemo napred. Nije svejedno. Čujem jednog od mojih, zvali smo ga Oko Moje: „Ima li bre ovde nekog ili su čuli da dolaze padobranci, pa zbrisali – smejao se“.

Šegačenje pred smrću

Nasmejah se u sebi. Naši se ljudi šegače i kad je najčupavije. Vidim da je kolega pored mene malo isprednjačio. Odjednom se baci na zemlju i signalizira da legnemo. U sekundi više nije bilo nijednog padobranca na nogama. Čekamo pošto je stiglo naređenje da stanemo. Dopuzim do kolege koji je prvi zalegao.

– Šta je bilo? Šta si video?

– Bunkeri, brate.

Pogledah u pravcu u kom mi pokaza levom rukom. Ugledah nešto slično bunkerima, nekakve zaklone od balvana i granja. Još je tiho, padobranci su se spojili sa zemljom, sjedinili sa okolinom i čekaju dalja naređenja. Na desnoj strani Paun, Stršljen i ostali polako su napredovali. Došli su do mesta gde je preko noći bombardovano. Strašan prizor. Mlada šuma iščupana iz korena, a zemlja preorana, upada se u nju do kolena. Paun je glasno komentarisao:

– Majko mila, ako nas ovo poklopi, ne ostade niko živ.

Ipak su nastavili dalje. Odjednom su i oni stali – čeoni borci su primetili bunkere. Pritajili su se, zalegli i čekali. Stršljen je pozvao Pauna da dopuzi do njega.

– Paune, eno onde vidim jedan mrud. Ajde polako idi i razmontiraj ga. Mi ćemo te štititi ako zapucaju.

– Dobro – reče Paun kratko i poče da puzi ka mrudu.

Stršljen i ostali su dobro pazili na bunkere, čekali su da Paun obavi posao. Bilo je čudno što Šiptari još nisu pripucali. Paun je stigao do mruda, brzo ga onesposobio i video da ima još postavljenih, pa je nastavio sa demontiranjem. Kad je završio, puzeći se vratio do svojih. Rešili su da krenu napred na te dobro utvrđene zaklone nalik bunkerima.“

Napuštena skloništa

Probijajući se ka Košarama, pred odsutnu bitku, padobranci su naleteli na prazan bunker. Odmah su shvatili da je neprijatelj doskora tu boravio, seća se Momčilo Minić koji u knjizi „63. Trenutak večnosti“ opisuje bitku za Košare.

„Osetih neko olakšanje. Pomislih u jednom trenutku da ćemo sve to lako završiti i da ćemo popodne sigurno biti na ručku u našoj bazi. Stigosmo do tih njihovih zaklona i videsmo da su skoro bili tu. Bilo je razbacanih konzervi od hrane i još nekih sitnica.

– Povukli su se na rezervne položaje – reče Ćure koji je došao do mene.

– Ništa ovo ne znači, tu su oni blizu, čini mi se da osećam njihov zadah.

– Idemo dalje – reče Ćure i nastavi oprezno korak po korak.

Bio sam komandir odeljenja i rekoh svojim ljudima da polako krenu. Prelazimo opet jednu malu jarugicu. Odjednom se planinom začuo pucanj, jedan pa drugi i sve se pretvorilo u strahovitu pucnjavu. Padobranci su se ipak prebacivali jedan za drugim pucajući i krećući se napred. Dok jedan trči, ostali ga pokrivaju i metar po metar se približavamo njihovim položajima.

Pokušali su da nas poklope minobacačima, ali mi smo se kretali i uvek izbegavali njihovu vatru. Međutim, nismo zauzeli njihove položaje, stiže naređenje da stanemo. Dan je brzo prošao, nisam ni primetio da je već kasno popodne i da će ubrzo pasti mrak. Komanda je odlučila da se malo povučemo i utvrdimo se za noć. Ujutru idemo dalje. Moja grupa zauzima položaje kod jaruge koju smo prešli. Vratili smo se malo nazad do onih njihovih bunkera. Kad jedan od drugara spomenu reč bunker, ja se setih Mirka i Slavka. Bože, šta sve čoveku neće pasti na pamet u situacijama kada mu život visi o koncu.“

Borbe u šumi

„U isto vreme Stršljen, Koma i Paun su vodili veliku borbu sa naše desne strane. Koma je sa svojim vodom uspeo skoro da uđe u njihove položaje. Žestoka borba na malom rastojanju. Kad smo se mi ostali povukli po naređenju, on je dobio naredbu da ostane gde je.

– Momci, zauzmite zaklone, ostajemo ovde do daljeg – prenelo se Komino naređenje od jednog do drugog padobranca.

Paun je žestoko pucao po neprijatelju pokušavajući da zaštiti Komine ljude u povratku. Međutim, Koma se nije vraćao.

Džeremaja, koji je bio u Kominom vodu, tražio je dobro mesto za zaklon. Čuvši Komino naređenje, dopuzao je do nekih oborenih stabala i tu se smestio. Ubrzo je dopuzao i Beli. Meci su fijukali oko njih i udarali u oborene balvane.

Paun je uspeo sa svojim ljudima da jakom vatrom otera Šiptare malo nazad i oni su morali da se povuku.“

Sutra – Trenutak večnosti 63. padobranske (6): Oči u oči sa teroristima