Privatna arhiva

Počeli smo da se pripremamo za noć. Prebacili smo balvane sa druge strane i utvrdili svoje položaje. Nismo baš bili nešto previše tihi. Ipak, trebalo je biti oprezan – opisuje ratni veteran Milomir Minić trenutke iz bitke za Košare koja se oko graničnog prelaza Raša Košares vodila od 9. aprila do 10. juna 1999. tokom NATO bombardovanja SRJ.

– Jane, idi ispred i zalegni sa osamdesetčetvrtkom – rekao sam momku mitraljescu iz mog odeljenja. Gledaj dobro da nam neko ne priđe. Ako vidiš nekoga, pucaj odmah.

– Dobro. Koliko ispred da odem? – pita me Jane uzimajući oružje koje je u međuvremenu spustio na zemlju.

– Ma odmah tu ispred, dok ne utvrdimo ovde sve. Samo metar-dva napred, ne više.

– O.K, Moco. Idem.

Izbegnute eksplozije

-Žurili smo da što pre završimo, da nas ne uhvati mrak. Posle ništa ne bismo mogli da vidimo, a moramo se i umiriti. Skupljao sam neko granje i dodavao drugu pored sebe. On je to slagao na neke druge grane pojačavajući krov. Povremeno sam bacao pogled na drugare i stranu preko jaruge. Odjednom su se začule eksplozije. Ličile su nam na minobacačke granate. Padale su otprilike tamo gde smo se zaustavili kad smo pošli nagore. Verovatno misle da smo tamo ostali i da će nas sad poklopiti, pomislih. Međutim, mi smo se vratili nazad nekoliko desetina metara. Bila je to dobra odluka našeg komandnog kadra, više no dobra. Granatiranje je malo potrajalo i prestalo, pa se opet sve utišalo. Skoro smo bili gotovi sa zaklonima. Odoh do Janeta koji je napred još ležao.

– Ima li šta, Jane? – upitah ga.

– Nema, ništa se ne vidi. Sve je mirno.

– Ništa… budi tu dok ne padne mrak i posle dođi u zaklon.

– Važi, nema brige – reče mi Jane sa smeškom na licu.

Levo od nas Ćure je sa svojim ljudima takođe završavao zaklone. Bili su skoro pri kaju. Dok su Šiptari gađali minobacačima Oko Moje je ležao na samoj ivici jaruge. Sve se završilo, ali on je ostao na istom mestu i osmatrao povremeno dvogledom preko jaruge. Odjednom je video ljude kako se spuštaju sa druge strane. Pomislio je da su možda neki naši zaostali i nije odmah reagovao. Mudro je čekao da se približe da može bolje videti. Približili su se, čuo se njihov glas. Soko je shvatio da su Šiptari, a i kolega pored njega koji je znao albanski jezik odmah je reagovao. Razumeo ih je i odmah rekao:

– Idu Šiptari. Videli su nas i pucaće. Razumem šta pričaju.

Svi koji su bili blizu zapucaše. Šumom se razlegoše rafali. Padobrancima nije mnogo trebalo, piše ratni veteran Minić.

Vatrena moć pešadije

U momentu kad se zapucalo sa moje leve strane, bacio sam se na zemlju, zalegao i bacio pogled na tu stranu. Odjednom je zapucalo i ispred mene. Jane je osuo paljbu iz svoje osamdesetčetvrtke. Okrenuh se u trenu na tu stranu. Videh Šiptara ispred samog Janeta, nije bio više od dva metra udaljen.

Držao je bombu u ruci, i taman kada je hteo da je baci desno od sebe prema Ćuretu i Sokolu, Jane ga spreči u tome. Sasekao ga je rafalom na dva dela. Kako je bio pogođen, bomba pade i skotrlja se naniže u jarugu. Odjeknula je potmula eksplozija. Jane je i dalje pucao, jer je video preko još Šiptara koji se spuštaju i nije hteo da im dopusti da se spuste u jarugu. Sa leve strane se takođe čula pucnjava. I njihova osamdesetčetvrtka je bljuvala vatru. Pucalo se iz sveg oružja.

Padobranci su žestoko odgovorili. Sve to nije dugo trajalo. Padobranci su i ne pomišljajući da se povuku ušli u borbu i, naravno, naterali Šiptare u beg, bar ono što je preostalo od njih. Još jedanput se u praksi pokazalo kolika je preciznost i smirenost kod padobranaca u kritičnoj situaciji. Kolika je to vatrena moć iako se nosi samo pešadijsko naoružanje! Precizna pojedinačna paljba i paljba kratkim rafalima uvek su davale dobar rezultat.

Opet je nastala tišina, čuo se samo prigušeni jecaj nekoliko ranjenih Šiptara sa druge strane. Pokušali su da nas vikom malo zaplaše, ali su ubrzo od toga odustali, jer smo vrlo precizno gađali u pravcu odakle su se čuli glasovi. Mrak je pao. Nismo stigli da bombama osiguramo prostor ispred nas te smo odlučili da obavezno neko od nas bude budan i da osluškuje.

Jecaji ranjenih su se i dalje čuli. Šiptari su polako sišli da pokušaju da ih pokupe. Plašili su se da ih ne gađamo. Mi ih, doduše, nismo videli, ali smo ih dobro čuli. Nismo pucali, ostali smo mirni i dopustili da pokupe svoje ranjene. Pa zar da viču cele noći tu ispred nas?! Bolje neka ih nose, ionako nisu više za borbu.

Gladan posle jela

„Vreme je sporo prolazilo, a hladnoća se opet uvlačila u kosti. Setih se da imam jedan SDO i da celi dan nisam ništa jeo. Čudno je to što nisam ni osećao neku glad, ali sam znao da moram da jedem. Izvadih nož iz futrole koja mi je stajala na donjem delu desne noge. Otvorih jednu konzervu nareska. Prijala mi je i tek kad sam pojeo sve, osetio sam glad. Jelo mi se još ali… Svi smo shvatili da od onog ručka što rekoše nema ništa. Ko zna kada ćemo se vratiti. Bilo je jasno da odatle nećemo otići dok ne zauzmemo Raša Košares“ – setio se detalja o SDO obroku ratni veteran Milomir Minić u knjizi 63. Trenutak večnosti.

„Nevidljivi, tihi i opasni“

– Čekalo se jutro, da se razdani i krene u napad ponovo. Nisam imao informacije da li imamo ranjenih i poginulih. Pretpostavljao sam da ima. Bilo je velikih borbi na celom potezu fronta i moguće da je bilo ranjenih.

Padobranci su utonuli u noć, sjedinili se sa mrakom i tišinom. Bili su deo šume, deo njene utrobe, nevidljivi, tihi i opasni za neprijatelja – ocenio je tada Minić.

Sutra – Trenutak večnosti 63. padobranske (7): Početak bitke za Raša Košares