Lična arhiva
Povlačenje shvatili kao izdaju: Padobranci VJ

Borbe na Košarama nisu jenjavale sve do potpisivanja mirovnog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine. U romanu „63. Trenutak večnosti“, Momčilo Minić, ratni veteran herojske 63. padobranske brigade navodi da je, što je rat sve više odmicao, NATO tako intenzivirao svoje vazdušne napade na samoj granici Srbije i Albanije.

„Uvidevši da ne postižu mnogo i da se vojska ne povlači, pogotovu padobranci, NATO je počeo da bombarduje i nasumice. Bacali su bombe na deo šume za koji su imali informaciju da je u njemu vojska. Međutim, padobranci su se često premeštali i menjali mesta, te se dešavalo da njihove bombe pogode i šiptarske položaje. Tada je dolazilo do urnebesne galame i psovanja sa šiptarske strane, na šta su naši padobranci obično reagovali šalama.“

Ogorčenje zbog povlačenja

Sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. počelo je povlačenje srpskih snaga bezbednosti, vojske i policije.

Daleko u Juničkim planinama, na samoj granici Srbije i Albanije, srpski specijalci su saznali da je rat gotov. Ali, sa granice su vraćeni u vojnu kasarnu u centru Đakovice. Prioritet je bilo obezbediti veliki broj civilnog stanovništva koji je u strahu od albanskih bandi počeo da se povlači zajedno sa policijom i delovima vojske.

„Kako smo bili smešteni pored samog glavnog puta na relaciji Đakovica-Peć, po celi dan smo gledali kako se jedinice policije i vojske povlače sa Kosova. Kolone su se smenjivale u nejednakim razmacima bez nekog posebnog reda. Bilo je dosta i civilnih automobila, civili Srbi iz okoline pokušavali su da se priključe kolonama vojske i da sa njima napuste Kosovo. Nisu smeli da ostanu sami, jer su znali da ih čeka sigurna smrt. Posmatrao sam ljude koji su odlazili. Tužna lica i smrknuti pogledi nedvosmisleno su govorili o jadu i čemeru rata, o neodobravanju potpisanog mira. Svima je više ili manje bilo jasno da će celo Kosovo ponovo pripasti Šiptarima.

Sa ponekog kamiona čula se i pesma. Vojska je pevala o caru Lazaru i srpskoj svetinji. U glavi mi se sve komešalo, nisam imao neki poseban stav, nisam znao šta da mislim. Prisetio sam se poginulih i ranjenih padobranaca. Nisam više mogao da shvatim njihove boli i patnje. Da li će oni moći to da shvate na onom svetu? Ne verujem. Pitao sam se šta je sa ljudima koji ostadoše invalidi, bez ruku, nogu, očiju… Kako sad to, da se povučemo. Potpuno mi je jasno bilo da kad se neko povlači, to znači da je onda izgubio rat. Kako to da smo izgubili rat kad nijednu bitku nismo izgubili, nismo dopustili da prođu ni metar. Šta se ustvari dogodilo ostalo mi je nedorečeno tih dana. Kolone su i dalje prolazile sa tužnim izrazom lica ljudi na kojima se ponekad i poneka suza mogla videti.“

Neverica padobranaca

Padobranci i dalje nisu dobijali naređenje za pokret. Bili su u bazi spremni da izvrše svako naređenje: od onog da počnu sa povlačenje do nastavka borbe.

„Nije nas bilo mnogo, ali sasvim dovoljno da napravimo velikog belaja bilo kome. Pričao sam sa drugarima o tome i počeli smo da se nadamo da mi, ipak, još neko vreme ostajemo da neke stvari odradimo kako to samo padobranci umeju. Već smo bili čuli da su se Šiptari spustili u Đakovicu. Hm, možda je to sve neka taktika, pade mi na pamet jednog momenta. Moguće je da je tako. Umeli smo mi već da se povučemo i da ponovo iznenada napadnemo kad se najmanje nadaju“, ispričao je mnogo godina kasnije Momčilo Minić u svom romanu o odbrani Košara.

Padobranci su se povukli iz Đakovice tek kada je kontrolu nad ovim gradom preuzeo italijanski kontingent KFOR. Najpre su se povukli u svoju osnovnu bazu u okolini Dečana, a zatim je odlučeno da u dve grupe počnu da napuštaju Kosovo i Metohiju.

Avetinjski prazna Đakovica

Ispostavilo se, Momčilo Minić, jedan je od poslednjih svedoka pošto je većina naroda sa vojskom i policijom pobeglo iz svojih domova. Posebno dramatičan je njegov opis onoga što je video u potpuno napuštenoj Đakovici.

„Zadnji dan padobranci su dobili naređenje da se ukrcaju u pinčeve i da se sa kompletnom borbenom opremom vrate u Đakovicu. U gradu više nije bilo nikoga, ni vojske ni policije, niti civila srpske nacionalnosti. U glavama padobranaca se rađala nada. Ipak nećemo otići sa Kosova tek tako. Kolona sa padobrancima je išla ka gradu i ubrzo ušla u potpuno pusti grad. Šiptari su već na periferiji i počeli su uništavanje i paljenje kuća. Kretali su se lagano ka centru. Padobranci su došli do napuštene vojne kasarne i oprezno ušli u krug. Na sve strane su se videle razbacane stvari i oprema što je ukazivalo da je vojska iz te kasarne morala ubrzano otići. Došlo je naređenje da se kasarna osigura i da padobranci postave straže. Iz grada se povremeno čuo poneki rafal, Šiptari su bili sve bliže i pucnjavom su slavili ulazak u napuštenu Đakovicu. Padobranci su i dalje bili na svojim mestima, čekajući i verujući da će doći do napada. Ozbiljni, odlučni i spremni da se upuste u neravnopravnu borbu po ko zna koji put.“

Kumanovski sporazum

Vojno-tehničkim sporazumom dogovoren je prekid neprijateljstva između NATO snaga sa snagama VJ i srpskom policijom, povlačenje Vojske Jugoslavije i MUP Srbije sa prostora Kosova i Metohije u roku od 11 dana, uspostavljanje zone bezbednosti od administrativne granice sa Kosovom i Metohijom unutar teritorije Republike Srbije i Crne Gore, i to pet kilometara na kopnu i 25 km u vazduhu, obaveza snaga KFOR-a da razoružaju OVK-a.

Takođe, jedan od prioriteta je da obezbede mir i bezbednost svim građanima Kosova. Ispostavilo se da je sa dolaskom KFOR počeo otvoren lov na Srbe i sve ono što je srpsko. Međutim, to je već za neku drugu priču…