Od kako su Robert i Goca Ilić iz Ciriha posetili usamljenu i bolesnu penzionerku iz Šapca Radu Simić uoči Nove godine, rodilo se neraskidivo prijateljstvo. Iako udaljeni stotinama kilometara, Robert i Goca, baš onako kako to prijatelji čine, brinu o Radi i trude se da joj bar malo olakšaju mučnu svakodnevicu sa kojom se sve teže bori. Nedavno su je obradovali sa 270 evra, kako bi mogla da se opskrbi hranom i neophodnim lekovima. Rada nas je odmah pozvala kako bi se i javno zahvalila svojim dobrotvorima.
– Mnogo su me obradovali. Predivni ljudi. Prepoznali su muku u kojoj živim, pa me ne zaboravljaju. Mnogo će mi značiti ova pomoć, jer sam ostala bez svega. Frižider prazan, lekova nemam. Sad ću moći da budem mirna barem neko vreme što se toga tiče. Hvala im do neba. Želim im dug i lep život, ispunjen srećom i zdravljem. Zaista me svojom pomoći održavaju u životu. Ja više nemam nikoga i mnogo mi znači osećaj da negde postoji neko kome je do mene stalo – rekla je Rada.
Robert i Goca su Radu posetili u decembru kada su joj doneli novčanu pomoć, ali i pregršt namirnica. Kada su videli da Rada nema frižider, odmah su otišli i kupili joj novi.
– Ne mogu da pronađem prave reči kojima bih im se zahvalila. Njihova pomoć naterala mi je suze na oči tada, ali i sada – kaže Rada.
Ova namučena žena živi sama u socijalnom stanu. Kada se od skromne penzije koja iznosi 110 evra oduzme rata za dug za struju, kao i dug za nedozvoljeni minus njenog pokojnog oca, Radi ostane 20 evra mesečno. Tim novcem ne može sebi da priušti ni hranu ni lekove. Nekoliko puta se izborila sa tumorom na bešici, a to prate i drugi brojni zdravstveni problemi. Bori se sa bolovima u kičmi, stomom na stomaku, problemima sa vidom i visokim šećerom. Sve teže ustaje, i jedva uspeva da napravi nekoliko koraka po stanu.
– Sve mi je teže. Svakog dana se budim u suzama i zaspim isto tako. Pitam se da li ću dočekati novi dan. Zdravlje mi je sve lošije, a ja sama, usamljena, bez novca. Lekovi su veoma skupi, a ja od svojih skromnih prihoda ne uspevam da kupim ni hranu, a kamoli da pretekne za lekove. Muka je kada ostanete stari, sami i bolesni. To nije ni život, ne znam ni kako bih to nazvala – kaže Rada.
Kako ističe, od kada su “Vesti” objavile prvi put priču o njenom teškom životu, malo se lakše diše.
– Hvala svim divnim i dobrim ljudima koji su do sada slali pomoć za mene. Da nije njih, verovatno danas ne bih bila živa. Održavaju me u životu svojim donacijama i toplim rečima podrške. Svaki put kada me neko od vaših čitalaca pozove, umiri me i osetim neki spokoj, jer znam da dobrota i dalje postoji. Meni mnogo ne treba, topla postelja, nešto hrane i lekova, pa da živim dostojanstveno ovo malo života što mi je preostalo – zaključuje skromna penzionerka.
Neophodna magnetna rezonanca
Rada je pre nekoliko meseci ponovo počela da muči muku sa bešikom, pa je na snimanju u februaru otkriveno da postoje promene koje bi mogle da ukazuju na novi tumor. Ovih dana bi trebalo da ponovi magnetnu rezonancu, međutim korona virus je doneo mnoge poteškoće u radu zdravstvenih ustanova, pa termina za Radu nema. Jedina opcija za nju je privatna klinika, na kojoj ovakvo snimanje košta 30.500 dinara (oko 260 evra). Ipak, ta svota za ovu nesrećnu ženu je prevelika i ona nema mogućnosti da to plati.
– Lekari su rekli da je važno da u maju obavim snimanje, kako bismo videli da ti promena koja je uočena u februaru raste ili ne. Ukoliko raste, potrebno je što pre otpočeti lečenje. Međutim, odakle meni 260 evra. Donacija koju su mi poslali Robert i Goca bi bila dovoljna, ali ja ću nažalost morati da je potrošim na hranu i račune. Nemam drugog izbora. Nadam se da će me Bog pogledati i da ću nekako uspeti da prikupim novac za magnetnu rezonancu – kaže Rada.
Potrebna negovateljica
Kada su Robert i Goca u decembru posetili Radu, videli su u kako teškom stanju se nalazi, pa su odmah obezbedili novac i za negovateljicu koja bi brinula o Radi.
– Na sve su mislili. Pomoć stručnog lica mi je mnogo značila, posebno jer sam tih dana bila u gipsu, i nisam mogla da mrdnem. Da nije komšinice koja mi donese hleb i poseti me, ne znam kako bih. Iako gips ne nosim više, sve teže hodam. Bojim se trenutka kada ću potpuno pasti u postelju – brine se nesrećna Šapčanka.
