B.Miličić
Novi čitalav Vesti

Ove jeseni u Minhen se doselila Staša Gejo (22) iz Niša koja će dve godine provesti na master studijama na Tehničkom univerzitetu Minhen.

Ona je diplomirani inženjer elektrotehnike, ali i evropski i svetski šampion u sportskom penjanju. U Minhenu želi da nastavi put do višeg akademskog zvanja i istovremeno da se bavi sportskim penjanjem gde je izuzetno uspešna.

– Sportskim penjanjem bavim se od malena, moja dva najveća uspeha su bronzana medalja na Svetskom prvenstvu za seniore 2018. i prvakinja Evrope 2017. Od ranije imam zlato sa Svetskog juniorskog prvenstva 2015. Sada se spremam za kvalifikacije za Olimpijske igre. Sportsko penjanje nije toliko poznato u Srbiji, ali u Nemačkoj i celoj Evropi to je jako popularan sport, pogotovo u alpskim državama – pojašnjava Staša Gejo.

U Minhen po obrazovanje

Nije slučajno što se Staša Gejo odlučila da u Minhenu nastavi akademsko usavršavanje:

– Trenutno sam upisana na dvogodišnje master studije na Tehnički univerzitet Minhen (TUM). Tokom leta imala sam stručno iskustvo u Ljubljani i nadam se da posle studija nastavljam rad u struci. I dalje ću da se bavim brzinskim penjanjem, jer u ovoj regiji ima dosta hala za trening, u prvom redu u Minhenu sa pet dobrih dvorana. U Augzburgu je otvoren olimpijski centar za penjanje, zatim Nirnberg, Štutgart, Frankfurt. Inzbruk u Austriji je najveći centar za trening u svetu i tamo je bilo održano Svetsko prvenstvo prošle godine. Takmičenja se održavaju na vestačkim stenama, a na prirodnim se održavaju revijalna takmičenja.

U razgovor se uključuje i Stašin otac Slobodan Gejo, koji je njen trener, kao i majka Vesna.

– Staša se bavi ovim sportom od najranije mladosti, jer su joj aktivni penjači bili mama Vesna i tata Slobodan, Tako i nije imala izbora – priča kroz smeh Slobodan. – Staša je bila fudbalerka Mašinca i trebalo je da igra finale nacionalnog prvenstva. Njen trener me je pozvao i tražio da je pustim, jer ako pobede posle igraju protiv Lidsa. Rekao sam mu: nema Lids, nema fudbal, razbiće je tamo, ide ona na penjanje i kraj priče! Tako smo „demokratski“ odlučili da se ne bavi fudbalom, nego sportskim penjanjem. Porodično smo postigli taj vrhunski nivo u zemlji i napravili smo jednog kompletnog penjača sa svega 12 godina.

Protest zbog srpske himne

Zanimljive detalje sa sportskih takmičenja ispričala je mama Vesna:

– Sportsko penjanje uvršteno je u olimpijski sport, a pre toga održavane su Svetske igre za neolimpijske sportove i ta 2017. bila je prelomna godina. Svetske igre održavale su se u Vroclavu u Poljskoj. Bili smo na ceremoniji u redu na sportskom stadionu pred otvaranje, rečeno nam je kojom brzinom treba da se krećemo u defileu uz direktan prenos. Staša je bila prva, otac za njom, ja kao treća, a bila je i devojka koja nosi pano. U tom defileu Slobodan već gubi korak, ja ga podstičem da pruži korak, a on se sa svim onim volonterima zeza i igra, pozdravlja se sa svima iako to nije po protokolu. To je prvi incident koji je napravio. Kako su tu bili najviši zvaničnici i predsednik MOK i tu je trebalo da se upoznaju sa ovim sportom. Na tehničkom sastanku dogovoru rečeno nam je da ne smemo praviti nikakav problem, bilo šta da se desi, pošto smo pod lupom MOK.

Staša je pobedila ispred Japanke i Francuskinje, ona je šampion Svetskih igara. Bilo je dva puta proglašenje i ona ima dve zlatne medalje sa jednog takmičenja. Insistirali smo da se ponovi proglašenje, jer su na proglašenju pustili jugoslovensku himnu „Hej, Sloveni“. Kada je krenula ta himna pola Poljaka se zbunilo, jer je ta himna slična poljskoj i mi smo se ukočili. Čim je završeno intoniranje himne Slobodan je prišao predsedniku Svetske federacije i protestvovao da ovo nije srpska nego jugoslovenska himna i rekao da proglašenje mora da se ponovi. Oni ga nisu zvali u tehnički deo da provere himnu, kako je uobičajeno, nego su samostalno to uradili. Kada je oko toga digao galamu, organizatori i svi drugi su nam rekli da se spremimo i da će biti drugo proglašenje na centralnom trgu gde je u toku bio rok-koncert tamo najpopularnije grupe. Usred koncerta napravljena je pauza i obavljeno drugo proglašenje, ponovo Staša, Japanka i Francuskinja, intoniranje himne „Bože pravde“, ovacije. I, Staša je dobila još jednu zlatnu medalju!

U ženskoj konkurenciji u sportskom penjanju Staša trenutno ima ocenu 10+, a kod žena je najviša ocena 9A+, a kod muškaraca 12+. Posle dosta muke, ubeđivanja i dokazivanja, sportsko penjanje su konačno kao sport prihvatili u sportskim asocijacima, ali i OK Srbije.

– Kod OK Srbije smo u kategoriji vrhunskih sportista prve kategorije, zaslužnih sportista Srbije zajedno sa Novakom Đokovićem, Ivanom Španović i svim osvajačima zlatnih medalja na svetskim i evropskim takmičenjima i Olimpijskim igrama. Staša je već dobila rešenje o nacionalnoj penziji posle 40. godine a trenerima su ukinuli nacionalnu penziju. Ja imam inženjersku penziju 21.000 dinara. U Srbiji je bilo zloupotreba kada je reč o nacionalnoj penziji za trenere i dogovoreno je da se ona više njima ne daje. Naš Olimpijski komitet i nadležno ministarstvo pomažu našim ostvarenim sportistima i oni imaju onakav tretman kakav zaslužuju – ističe Gejo.

Do kraja šta god se desilo

Jedan događaj u Inzbruku je za majku Vesnu bio posebno važan i na neki način nit je koja se provlači kroz celu Stašinu sportsku karijeru.

– To Svetsko prvenstvo je mesto jednog od njenih najvećih uspeha, a pred početak ona nije bila sigurna koliko je u dobroj formi. Bila je u maloj krizi i dan pred takmičenje vraćamo se sa treninga. Tada je Stašin otac održao motivacioni govor koji je promenio i preokrenuo sve u njenoj glavi. Ta njegova rečenica koja je meni ostala urezana u svest glasi: „Ideš do kraja, makar nogu polomila!“ On joj je to kao otac rekao i time pokušao da pokrene i poslednji atom da stigne do cilja.

Pravi je momenat u razgovoru da Slobodan to obrazloži na svoj način.

– Rekao sam joj: moraš da znaš ko si, šta si, odakle dolaziš, kome se predstavljaš i koliko sebe moraš da daš u tome. Jer, ako nemaš te motive sagrađene u sebi, ti ne možeš da pobediš! Svi su sila i nijanse su u pitanju. To sam naučio u Himalajima sa partnerima kada smo se dogovarali da damo celog sebe, da nema nazad, da nema kraja. Jer, beskrajno će trajati sve dok ne pobedimo, ceo život ćemo ići na gore dok ne pobedimo, dok ne dobijemo ono za šta smo došli, dok traje borba za cilj – nema predaje!

Zanimljivo je kako je Staša posle drugog razreda srednje škole u Nišu stigla do Maribora.

– U Sloveniji sam provela poslednjih pet godina, preselila sam se tamo. Sve je počelo kada sam imala 12 godina. TV emisija „Kvadratura kruga“ prikazala je priču o Drugoj gimnaziji u Mariboru, njenom međunarodnom programu i dvoje srpskih đaka koji su tamo pohađali taj program (International Bačalaureat). Zainteresovao nas je taj program škole i mogućnost da se uz sport ostvarim i u akademskom smislu. Imali su dobre takmičare tako da je to bila solidna osnova za buduće treninge. I, 2014. sam se preselila u Maribor. Program je bio vrlo zahtevan i to me je vrlo dobro istreniralo za fakultet koji mi je bio lagan – kaže Staša Gejo i dodaje. – Direktor škole iz Maribora dolazio u Beograd da intervjuiše zainteresovane učenike, pa ko prođe prvi intervju ide na drugi. Mene je direktor pokušao da uplaši da ja uz školu neću moći da se bavim sportskim penjanjem, jer škola je na prvom mestu. Govorio mi je da za to nema šanse, da nikada neću biti kao njihova zvezda Nina Marković, pokušavao je da me slomi. Bila sam iznervirana posle toga i govorila sam da neću da idem tamo, jer ako nema penjanja ostaću ovde. Onda su mi rekli kod kuće da se smirim, pošto ja sam u gimnaziji u Nišu išla u muzičku školu, na engleski i imala mnogo obaveza. Na odgovor sam čekala nekoliko meseci da bi me pozvali iz Druge mariborske gimnazije i rekli da sam primljena.

Škola i sport mogu zajedno

Velikim radom Staša je uspela da uskladi školske obaveze i sportsko penjanje, pa čak i da ostvari izvanredne rezulate na oba koloseka:

– Na maturi sam imala 44 od 45 mogućih poena, najviše u razredu. Taj program je globalizovan i u isto vreme matura se polaže u svim tim školama po svetu, radovi se šalju pod šifrom i profesori ocenjuju radove. Uvek me privlačila elektrotehnika, volela sam matematiku i fiziku i u osnovnoj školi takmičila sam se iz tih predmeta. Nisam htela da budem profesor i da studiram matematiku ili fiziku, pa sam u Mariboru završila energetiku tri godine osnovnih studija. Kada sam pobedila Ninu Marković na jednom takmičenju u sportskom penjanju, direktor je došao u moj razred i doneo cveće i čestitao mi. On je divan čovek, prati moje rezultate i čestita mi posle svakog uspeha – završava priču Staša Gejo.

Sa nobelovcima u Los Anđelesu

Staša je jedina u gimnaziji dobila tri „zlatna ključa“, što su najviša školska priznanja za odličan uspeh u školskoj godini, na maturi i u sportu. Ali, ni to nije sve!

– Bavila sam se i istraživačkim radom i za nagradu išla u Los Anđeles da predstavljam školu na tom najvećem svetskom sajmu za juniorske istraživačke radove. Izabrala sam hemiju i bavila se proizvodnjom bio-plastike iz skroba krompira. U Los Anđelesu sam bila sam na večeri sa nobelovcima, bio je interesantan razgovor, pa su mi te dve godine u toj školi u Mariboru bile su mi vrlo značajne – kaže Staša.

U Srbiji 16 klubova

U Srbiji ima 16 klubova sportskog penjanja, 12 klubova se takmiči redovno i to je prva nacionalna liga. Računaju se pojedinačni rezultati i proglašavaju se šampioni Srbije u kategorijama: seniori, juniori A i B, mlađi od 14 godina i dalje se dele takmičari po godištima. Klub čiji je član Staša Gejo zove se PAEK Niš (Planinarsko-alpinističko- ekspedicijski klub).

Život u Parku prirode

Jelašnička klisura

– Već 20 godina živimo u Parku prirode u Jelašničkoj klisuri pored Niša, 14 km od centra grada. Tamo smo proveli veći deo života, pogotovo ja jer sam se bavio alpinizmom i penjanjem po stenama. Odlazili smo u klisuru i tamo smo se penjali tim tradicionalnim stilom. Pojavom sportskog penjanja počeli smo da pravimo smerove u klisuri, uređujemo teren, kultivišemo i dovodimo na nivo evropskih penjališta koja su bila poznata i znala su se pravila kako se uređuju. Tako sam 1999. napravio prvu veštačku stenu u našem kraju. Postojala je pre toga jedna rekreativna u Beogradu, ali je na ovoj našoj steni održano Balkansko prvenstvo 1999. Od tada kreće ta ekspanzija da nas priznaju kao sport nacionalni sportski savezi i organizacije – kaže Slobodan Gejo, Stašin otac.

Početak

Priseća se Slobodan davnih vremena:

– Sve je počelo još u vreme kada sam bio klinac. Kupim tri kifle i ljut pobegnem u klisuru, napravim kolibu i odlučim da više nikad neću da se vraćam kući. I tako sve dok ne padne noć i postane hladno! Kasnije smo napravili kuću na tom penjalištu i 20 godina živimo u Jelašničkoj klisuri. Uvek me vodila želja za putovanjem, planinarstvo, malo avanturizma. U početku sam išao samo da skitam, ali to mi je bilo malo.

Porodična reprezentacija

Početak nije bio lak i teško je bilo predvideti dokle će Staša stići, ali roditelji su tražili izlaz i priliku za ćerku.

– Putovali smo 2007. na nacionalna takmičenja u Austriju i Sloveniju. Plaćali smo licence njihovim savezima kao da smo njihovi članovi, ali se nadmetali pod srpskom zastavom i u srpskom dresu. Na kraju te sezone, juniorka Staša i mi pobeđivali smo sve, na Svetskom i Evropskom prvenstvu, na kupovima gde god smo se pojavili. Onda je država malo odškrinula vrata i uspeo sam da se izborim za neka sredstva za Stašu Njenim pojavljivanjem kao najmlađe takmičarke na svetskoj rang-listi među prvih 10 za profesionalce, što je vrhunski nivo, počeli smo da dobijamo i više sredstava. Tako smo išli na velika takmičenja u Japan, Singapur, Kinu, Aziju, Ameriku do momenta kada je sportsko penjanje postalo olimpijski sport. Tog momenta nas je preuzeo OKS i mi smo jedini zvanični seniorski reprezentativci Srbije: takmičar Staša Gejo sa trenerima mamom i tatom. Drugih nema u tom rangu, pa je čitava reprezentacija Srbije u našoj porodici! Na takmičenju majka nosi zastavu, ja nosim tablu, a Staša je takmičar i tako utroje idemo širom sveta.