Uljanov postaje Lenjin

PORODICA ULJANOV: Skoro sva deca Ilje i Marije otišla su u revolucionare, a Vladimir je stao na čelo Oktobarske revolucije

 

Vladimir Iljič Uljanov, Rus koga će ceo svet zapamtiti pod pseudonimom Lenjin, rođen je u Simbirsku na Volgi, 22. aprila 1870. godine. Otac Ilja bio je prosvetni inspektor, a majka Marija učiteljica. Dobivši 1882. godine Orden Vladimira trećeg reda, Ilja je postao član plemićkog staleža. Uljanovi su imali šestoro dece, a Vladimir im je bio treći po redu. Svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari.

Veći i manji
Da bi mu se dozvolilo prevremeno polaganje velike mature, Vladimir je 1887. uputio molbu Fjodoru Kerenskom, direktoru gradske Gimnazije. Bio je to otac Aleksandra Kerenskog, koji će tačno trideset godina kasnije postati predsednik Privremene vlade i Lenjinov protivnik. Mladiću je molba uslišena i on polaže sve ispite sa odličnom ocenom. Direktor Kerenski ga je nagradio zlatnom medaljom uz sledeće obrazloženje: "Vrlo darovit, postojano marljiv i uredan… U osnovi njegovog vaspitanja dominantni su religija i disciplina".

 

Radost u porodici Uljanov bila je kratkog veka. Najpre je umro otac Ilja, a onda je stigla vest iz Petrograda: Vladmirov brat Aleksandar osuđen je na smrt jer je kao član tajne organizacije "Narodna volja" nameravao bombom da raznese cara Aleksandra. Zavera je razotkrivena, a pošto je atentator odbio da caru podnese molbu za pomilovanje, pogubljen je. Smrt starijeg brata toliko je duboko pogodila Volođu, kako ga je Aleksandar zvao, da se on zarekao na osvetu. Mnogi izvori tvrde da je upravo ovaj događaj odredio put budućeg revolucionara. Uskoro se Vladimir u Kazanu upisao na Pravni fakultet, ali je uhapšen zbog članstva u jednoj tajnoj studentskoj organizaciji. Uz to, bio je i brat atentatora na cara, tako da mu je zabranjen upis na sve fakultete u Rusiji. Tek 1890. dozvoljeno mu je da vanredno polaže ispite na Pravnom fakultetu u Petrogradu. Za svega jednu godinu, Vladimir Uljanov je položio sve ispite i dobio diplomu koja je odgovarala tituli doktora pravnih nauka. U međuvremenu se, posle smrti muža, majka Marija preselila na imanje kod Samare, i tu je Vladimir počeo da se bavi advokaturom. Uključio se u Samarski kružok socijaldemokratske organizacije. U Petrogradu se 1893. povezao sa studentskim marksističkim kružokom. Tada se zaposlio kao pripravnik u advokatskoj kancelariji M. Volkenštajna, ali se zbog majke često vraćao u Samaru, i tu ujedinio sve kružoke Samarske gubernije. U zimu 1895, koju je proveo kod sestre Marije u Moskvi, govorio je na jednom ilegalnom skupu. U izveštaju policije stajalo je da je govornik nastupio sa "potpunim poznavanjem stvari".

Nadežda Krupskaja

U to vreme je Vladimir Iljič prvi put, a po nalogu petrogradskih marksista, otišao u inostranstvo i boravio u Švajcarskoj, Francuskoj i Nemačkoj, sa zadatkom da se poveže sa grupom "Oslobođenje rada", koju je još 1883. osnovao revolucionar i marksista Georgije Plehanov. U Rusiju se Vladimir vratio sa koferom duplog dna, u kojem je doneo zabranjenu literaturu. Pokreće ilegalni list "Radničko delo". Krajem 1896. policija ga je uhapsila, a u februaru naredne godine proterali su ga u Sibir. Tu je sarađivao sa drugim aktivistima, mahom preko sestre Ane, sa kojom se redovno dopisivao. Tu se i oženio, sibirskom prognanicom Nadeždom Krupskajom. Kada mu je 1900. istekla kazna, otputovao je u Švajcarsku gde je sa socijaldemokratama pokrenuo list "Iskra".
U leto 1903, na sastanku u jednoj londonskoj crkvi, 43 delegata ruske Socijaldemokratske radničke partije podelile su se na dve frakcije, veću, na ruskom jeziku boljševičku, poveli su Plehanov i Uljanov, a manju, menjševičku Julije Martov. Tada je Uljanov, koji je i kumovao rascepu, u jednoj rečenici sažeo svu svoju političku strategiju: "Dajte nam organizaciju revolucionara i pokrenućemo celu Rusiju." Kada je izbio Prvi svetski rat, Uljanov je uhapšen u Austriji i proteran u Švajcarsku. "Kamenjev će posle revolucije pričati da je u Švajcarsku ušao Uljanov a iz nje izašao Lenjin", zaključuje se u knjizi "Atentati koji su promenili svet". Svoje slavno, a tada ilegalno ime uzeo je po sibirskoj reci Leni. Za februarski prevrat i pad carizma 1917. Lenjin je saznao iz novina u Cirihu. Osetio je da je kucnuo čas povratka u domovinu. U tome mu je pomogla nemačka politička i vojna elita. Naime, da bi eliminisala jedan od frontova, Nemačka je morala da sklopi separatni mir sa nekim protivnikom. Najviše joj je odgovarala Rusija, jer je na Istočnom frontu imala više vojnika nego na Zapadnom, a tu su oni mogli bolje da se upotrebe. Nemci su bili ponudili separatni mir još caru Nikolaju, potom i Aleksandru F. Kerenskom, ali su ga obojica odbili. Boljševici su, međutim, želeli izlazak Rusije iz rata, i Nemcima su bili poslednja karta. Zato je prolazak Lenjina i njegovih drugova kroz Nemačku bio u diplomatskom statusu: niko im nije tražio putne isprave ni pregledao prtljag. A Lenjinu se žurilo. Hteo je da potkopa prevratničku Privremenu vladu Kerenskog pre no što se ona ukoreni u narodu. Lenjin je bio protivnik parlamentarizma. Zalagao se za jednopartijsku, totalitarnu vlast bez ikakve opozicije. U društvu Zinovljeva stigao je u Petrograd noću, 16. aprila 1917, nervozan zbog straha da će ga Privremena vlada uhapsiti. Supruzi je poverio rukopis čuvenih "Aprilskih teza", koje je napisao u vozu. Na železničkoj stanici dočekala ga je masa radnika, vojnika i mornara, i Lenjin im je održao govor sa jednih bornih kola. Umesto hapšenja, vlasti su mu priredile doček. Odveli su ga u carsku palatu i tu mu poželeli dobrodošlicu. Očevici su tvrdili da je Lenjin i dalje bio veoma nervozan…

Aleksandar Iljuič Uljanov

Već dan po povratku, 17. aprila, pročitao je pred vodećim ličnostima svoje partije referat poznat kao "Aprilske teze". Taj program je pogodio želju većine naroda, a naročito izlazak iz rata i raspodelu zemlje oduzete od veleposednika. Međutim, menjševici, pa i dosta boljševika, protivili su se većini teza, tumačeći ih kao Lenjinov radikalizam i avanturizam. Lenjin je uskoro povukao jedan od zahteva – da sovjeti preuzmu vlast – jer su u njima menjševici i eseri imali premoć nad boljševicima. Pošto je u to vreme propao i prvi boljševički puč, Lenjin beži pred hapšenjem u Finsku, i izvodi Komunističku partiju iz ilegale. Vlada liberala Kerenskog, nesposobna da izađe iz rata i pod pritiscima opozicije, tonula je u haos sa celom zemljom.
 

Konačni udar
U oktobru 1917. Lenjin je procenio da je sazrelo vreme za odlučujući udar: boljševici su imali većinu u sovjetima, naročito u petrogradskom, a stekli su i kontrolu nad delom mornarice i vojske. Konačno, vođeni Lenjinom, boljševici 25. oktobra (po starom kalendaru) izvode puč u Petrogradu i preuzimaju vlast gotovo bez žrtava; uskoro to čine i u Moskvi. Lako preuzimanje vlasti potvrdilo je Lenjinova predviđanja o tome kako se "vlast kotrlja ulicama, samo je treba uzeti". Sklapanje separatnog mira sa Nemačkom u Brest-Litovsku izazvalo je žestoku reakciju esera, inače sklonih terorizmu. Lenjin je raskinuo saradnju sa njima i dobio otvorenog neprijatelja.