EPA PHOTO/STATON R. WINTER

Narodno predanje kaže da je kumstvo duhovna svetinja od koje zavisi porodični i domaći napredak. Tako je odvajkada bilo i u Srbiji, ali i u Crnoj Gori. Ipak, politika i žeđ za vlašću uspela je da posvađa dva kuma – Momira Bulatovića i Mila Đukanovića.

Upoznali su se na Ekonomskom fakultetu u Podgorici, Momir je bio asistent, a Milo ne baš briljantan student. Ubrzo su zavladali Crnom Gorom, Momir kao predsednik i Milo kao premijer. A onda je došla 1997. godina i kraj sednice Glavnog odbora DPS i konačan rascep ove partije, posle koga je Milo samostalno zagospodario Crnom Gorom, umesto vladajućeg trojca (Đukanović kao premijer, Bulatović kao predsednik Crne Gore i Svetozar Marović kao predsednik Skupštine).

Đukanović je tvrdio da je on „demokratska opcija“ koji želi Crnu Goru povezanu sa svetom, „bogatu i perspektivnu“. Političkog protivnika, dojučerašnjeg saborca i kuma Momira Bulatovića optužio je za izdaju interesa Crne Gore, da je sluga Slobodanu Miloševiću, i da „Crnu Goru želi da vrati unazad“.

Bulatović je u jednom od intervju za nekadašnjeg političkog saborca rekao da je bio uspešan samo zato što je imao dobre odnose sa Srbijom.

Bulatović se nije libio da prizna da je u ondašnjoj SRJ privreda crnogorska privreda bila na nivou statističke greške.

Sve što im je trebalo, Momir i Milo su dobijali od Beograda, čak i avion kojim su putovali na sastanke sa Miloševićem. Prenebregao je Milo da je poput kuma bio beskrajno odan ii privržen Srbiji i Kosovu, a o tome najbolje svedoči njegova izjava iz Andrejevice davne 1990. godine.

– Na Kosovu je napadnuta Jugoslavija. Kosovo je bedem srpskog i crnogorskog naroda koje ne može pasti dok je nas i pokolenja naših potomaka. Nebrojeno puta smo rekli da se Kosovo mora braniti svim sredstvima – poručivao je tada Đukanović.

Poslao gorivo vojsci u RS

– Milo je bio veliki Srbin. Kada je 1995. Republika Srbija stavila sankcije Republici Srpskoj na nekoliko meseci, kada je rat još trajao i kada je vojska prosto stala, nije mogla više da funkcioniše i bila bukvalno pred uništenjem, a tenkovi i mehanizacija bez goriva – znate li ko je poslao tada pomoć? Milo Đukanović! On je od Banjaluke, preko Bijeljine, Srebrenice, pa do Hercegovine poslao gorivo, vojnu opremu, poljske bolnice. I takav Srbin je sad postao najveći izdajnik – izjavio je nedavno bivši rukometaš Vlado Mandić u emisiji „Dobro jutro“ na TV Hepi.

Milicijo, postupi po naređenju

Tog 7. oktobra 1988. godine, u fabrici „Radoje Dakić“, održan je zbor radnika kada su zaposleni tražili povećanje plata, zimnicu, rasterećivanje privrede, rešavanje stambene problematike i odgovor kako radi poslovni odbor kompanije.. U toku zbora ispred kapije „Dakića“ pojavili su se studenti s transparentom ‘Radnici, studenti su sa vama’.

Među ogorčenim radnicima neko je uzviknuo „Idemo pred Skupštinu!“, što su ostali prihvatili i zbor je počeo da prerasta u protesni miting“.

Međutim miting je rasturen, a radnici treće i prve smene Železare iz Nikšića kreću autobusima za Podgoricu (tadašnji Titograd) gde ih je u blizini mesta Jovičin kuk (Žuta greda) sačekala i uz upotrebu suzavca zaustavila specijalna policija!

Posle sada već čuvenog incidenta kod Žute grede stvorila se negativna atmosfera u društvu prema vlastima Crne Gore, pa je bilo samo pitanje dana kada će narod ponovo na ulice. To se dogodilo 9. januara 1989. godine. Slede novi proitesti, s novim ljudima i novim zahtevima, posle čega je vlast podnela ostavku.

Bio je to zamajac koji će na vlast dovesti „mlade lavove“ Mila Đukanovića, Momira Bulatovića i Svetozara Marovića. Podrška je stigla iz Beograda, od Slobodana Miloševića i „nove snage“ zasedaju na crnogorski tron.

Sutra – Uspon i pad Đukanovića (4): Tresla se gora, tužioci ćutali