U ljudskom društvu, a samim tim, i u svetskom poretku, pravila diktiraju oni koji se nalaze na vrhu. I to nije ništa novo. Poznato je da su svi hegemoni tokom istorije težili, ne da poštuju pravila, već da ih kreiraju. To je svojevremeno radila Portugalija. Radili su to i Španci, a naročito, Britanci, tokom dana najveće kolonijalne imperije u istoriji. Danas, ulogu „dirigenta“ igraju Sjedinjene Američke Države sa svojim saveznicima (pre svega, Evropskom unijom i Japanom).
Monroovu doktrinu, politiku izolacionizma koju su praktikovali do Drugog svetskog rata, koja se temeljila na jednostavnim postulatima „da se Amerika neće mešati u unutrašnje stvari drugih država i da druge države ne smeju da se mešaju u unutrašnja pitanja Amerike“, zamenili su intervencionizmom u globalnim razmerama. Razloge za tako nešto, pre svega, treba tražiti u eksploataciji istorijskog trenutka.
Prostor za dominaciju
S jedne strane, Amerika, kao jedna od sila pobednica i zemlja čiji je ulazak u sukobe prelomio dalji tok Drugog svetskog rata, želela je da se nametne kao kolovođa posleratnog sveta. Sa druge strane, značajnu ulogu je odigrao ekonomski momenat, jer su političke vođe SAD ustanovile da im se više isplati da vrše prevenciju velikog sukoba, nego da saniraju posledice. Razlog tome su iskustva iz Prvog i Drugog svetskog rata, kada su američke trupe naknadnim, skupim manevrima pokušavale da stabilizuju situaciju. Naravno, pomoć koja je pristizala sa one strane Atlantika nije bila deo altruističkih osećanja, niti je bila „džaba“. Kako primećuje Čomski, čuveni Maršalov plan, nije imao za cilj bezuslovnu obnovu Evrope, već je u značajnoj meri determinisao putanju kojom će evropske zemlje ići, jer su njime konvertovani zahtevi evropske privrede. Modifikovanoj evropskoj industriji, koja je do tada bila pokretana pretežno ugljem, sve značajnija će postajati nafta, što je trend koji će omogućiti američkoj strani prostor za uslovljavanje i dominaciju.
Kompromis kratkog daha
Kompromis koji je postojao u toku rata između Staljina, s jedne, i Čerčila i Ruzvelta, sa druge strane, pucao je po šavovima ideološke polarizovanosti i divergentnih političkih ciljeva. Interesantno, ni odnosi između Čerčila i Ruzvelta nisu bili tako idilični: Frenklin Delano Ruzvelt je bio protivnik kolonijalizma, a Čerčil je u haosu koji je nastao borbom Nemaca za „životni prostor“, težio da očuva britansku imperiju. Kako bilo, Britanci su morali da koriguju ambicije u novim uslovima, a Amerikanci i Rusi su težili da novonastali vakuum ispune svojim uticajem. To će dovesti do podele sveta i spuštanja „Gvozdene zavese“. Ono šta se dalje dešavalo, manje-više je poznato. Sučeljavanje NATO pakta i Varšavskog ugovora su osetili narodi trećih zemalja. Koreja, Vijetnam, Avganistan i Kuba su zemlje koje asociraju na „nametnute“ ratove ili pretnje ratom. Tu je kolizija Amerike i Sovjetskog Saveza bila najžešća. Nuklearni rat, kojim je tokom decenija Hladnog rata prećeno stalno, ali ne i sa podjednakim intenzitetom, izbegnut je isključivo zato što je rast vojne moći Amerikanaca i Sovjeta bio praćen i proporcionalnim strahom od toga šta će uraditi druga strana. Da u tome ima istine, piše i Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost u vreme administracije predsednika Niksona i Forda, u svom čuvenom delu „Diplomatija“.
Ograničena dejstva
Objašnjavajući ophođenje političkog vrha SAD tokom sukoba u Koreji (1950-1953.), on navodi da je tadašnji predsednik Truman stalno insistirao na ograničenim dejstvima američkih trupa, sve u strahu da ne isprovocira Staljina. Sa druge strane su dolazile slične vibracije. Strah od nuklearnog sukoba je bio veliki. Nekoliko godina ranije, u vreme „projekta Menhetn“, Sovjeti su putem svojih obaveštajnih kanala saznali da se stvara novo, destruktivno oružje, ali i pored toga, sigurno da ih je zaprepastila destrukcija Hirošime i Nagasakija kada je svanulo atomsko doba. Zbog toga su otpočeli svoj nuklearni program, koji će rezultovati konstruisanjem najmoćnije termonuklearne bombe ikad detonovane, takozvane Car (Tzar) bombe, čija je eksplozija 30. oktobra 1961. ušla u istoriju kao najsnažnija. Otpočela je trka u naoružanju. Dve strane nisu potcenjivale jedna drugu, naprotiv, bile su svesne potencijalnih posledica nuklearnog sučeljavanja, i zbog te svesti su bile oprezne. Taj trend ograničenih, ponekad bojažljivih poteza je nastavljen i tokom sukoba u Vijetnamu. Istina je da su američke trupe koristile drugi vid oružja za masovno uništenje (hemijsko oružje, pre svega narandžasti agens, koji je uzrokovao sušenje šuma, useva itd.), ali nijednog trenutka na dnevni red nije došla eventualna upotreba nuklearnog arsenala.
Niska tolerancija
Kubanska kriza, događaj koji je prodrmao svet septembra 1962. godine je samo pokazao kakvo psihološko dejstvo ima blizina neprijateljske nuklearne bojeve glave. Taj efekat je još veći kod onih nacija koje karakteriše nizak nivo tolerancije na gubitke, a u tu grupu spadaju SAD, zbog činjenice da ova zemlja, izuzev Građanskog rata, nije doživela oružani sukob na svojoj teritoriji. (Zbog toga su Amerikanci sve do 11. septembra 2001. godine, stradanje ljudi na drugom kraju sveta percipirali kao redovnu, ne previše uznemirujuću pojavu.) Elem, Sovjeti su stacionirali bojeve glave na Kubi, što je bio svojevrsan odgovor na slične postupke Amerike, koja je svoje rakete srednjeg dometa pozicionirala u Italiji i Turskoj 1959. godine. Kriza je rešena diplomatskim putem, ali je ostala opomena i nauk. Ili ipak nije ništa naučeno? Savremeni događaji u Ukrajini, sa svim svojim političkim epifenomenima, sugerišu da ima dosta istine u čuvenoj izreci Zbignjeva Bžežinskog (iako bi on verovatno pokušao da izbegne njenu upotrebu u kontekstu ukrajinskog rata) da „istorija može biti svedena na farsu, ukoliko teži da služi političkom cilju“. Moć je, strogo relativno, uravnotežena. Šta je sa strahom u savremenom svetu?
