N. Rakić
Pokriva ogorman prostor: Episkop Kirilo

Vladika Kirilo Bojović od dolaska u Argentinu, gde vodi episkopiju buenosajresko-južnocentralnoameričku, pokušava da sabere Srbe nastanjene na tom prostoru, ali mu to zadaje velike muke, prvenstveno zbog daljina koje mora da prevaljuje i rascepkanosti među samim vernicima, nastanjenim na dva kontinenta – Južnoj i Severnoj Americi.

Vladika rodom iz Danilovgrada, koji je na novu dužnost u Buenos Ajres stigao s mesta vikarnog episkopa u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, kaže da on i saradnici ulažu veliki trud u obnovu našeg naroda na ogromnom i šarolikom prostoru. Episkop Kirilo o svom radu na oba američka kontinenta govorio je za „Vesti“ tokom Foruma dijaspore u Banjaluci, a pre toga je bio i na majskom Saboru SPC u Beogradu.

Koliko Srba ima u Centralnoj i Južnoj Americi?

– Da ne vređamo nikoga, preciznije i bolje je da govorimo o pravoslavnima s prostora bivše Jugoslavije bez obzira na to da li su Srbi, Crnogorci ili kako se već ko oseća. Onih koji su vezani za Srpsku pravoslavnu crkvu i Pećku patrijaršiju ima oko 50.000 u južnoj Americi.

Kako su vernici organizovani i kako crkva funkcioniše?

U Argentini i u Venecueli su bolje organizovani i povezani. Tamo su blizu i nalaze se jedni pored drugih. S njima se može bolje raditi pošto su oni izgradili nekoliko hramova i domova, u kojima se i danas okupljaju.

Kako radite s njima i koliko su oni sami zainteresovani za očuvanje srpskog jezika i identiteta?

Ja sam godinu dana u Buenos Ajresu i u Centralnoj Americi, gde pokušavamo naš narod da obnovimo preobrazimo u veri, pa i u kulturi onoliko koliko to do nas stoji, mada u očuvanje jezika veću ulogu imaju kulturne i državne institucije.

A šta eparhija preduzima?

– Sada pokušavamo da kod ovih naših ljudi obnovimo versko, kulturno i istorijsko pamćenje. Na tome najviše radimo u Argentini i u Venecueli, gde imamo bolje uslove za rad. U ostalim državama naši vernici nisu grupisani nego su dosta rasejani, pa je s njima teže raditi. Ali, mi se trudimo i imamo parohije i u Čileu, Brazilu i u Dominikani, gde ima mnogo naših ljudi koji dolaze tamo da rade pošto je to turistička zemlja. Nažalost, možemo reći da imamo nedostatak naše dijaspore zbog teške ekonomske situacije u poslednjih pedesetak godina, posebno u Venecueli i Argentini. Dolazi nam vrlo mali broj novih ljudi jer se većina zbog boljih ekonomskih uslova odlučuje za odlazak u Evropu i Ameriku. Nama zbog toga nedostaju ove nove i mlađe generacije.

Ko onda čini većinski deo naše dijaspore na prostoru vaše eparhije?

– Većinu čini posleratna emigracija, koja je izbegla od komunizma. Naši problemi su zajednički, odnosno isti ili jako slični kao i u celoj dijaspori. To je, pre svega, problem očuvanja jezika. O tome bi najviše računa trebalo da povedu države matice. Crkva je raspoložena za saradnju. Mi imamo te vikend škole jezika. Ali, to nije dovoljno da bi se jedan mladi čovek zainteresovao i pre svega naučio svoj jezik i počeo da se zanima za kulturu, istoriju i tradiciju naroda iz kojeg potiče.

Ozbiljne države paze na dijasporu

Kako dijaspora može da se poveže, pa da i Srbi iz Južne Amerike stupe u kontakte sa sunarodnicima iz Evrope ili Australije?

– Ovaj forum u Banjaluci je lepa ideja koja vodi u tom pravcu. S tim treba nastaviti. Ali, kad se organizuju ovakvi skupovi, treba paziti da se pozovu svi delovi naše dijaspore, pa i matica, da ne bi neko ostao zaboravljen. Ovo je vrlo dobra ideja jer narod i država koji ne vode računa o svojoj dijaspori ne mogu da budu ozbiljni. Država treba da pomaže dijaspori, a i dijaspora matici. To se događalo i do sada, ali spontano. Dobro je što to sada pokušava da se institucionalno uredi i organizuje. To je prava stvar.

Matematičar i duhovnik

Vladika Kirilo rođen je kao Milan Bojović 1969. u Podgorici. Odrastao je u Danilovgradu, a završio je Prirodnomatematički fakultet u Podgorici, gde je sedam godina (od 1993. do 2000) bio asistent.

Zvanje magistra stekao je na PMF u Beogradu. Godinu dana proveo je na specijalizaciji na Univerzitetu „Lomonosov“ u Moskvi da bi 2000. napustio posao na fakultetu u Podgorici i po blagoslovu mitropolita Amfilohija postao iskušenik Cetinjskog manastira. Monah je postao 2004. godine, a od tada je završio Moskovsku pravoslavnu duhovnu akademiju i bio vaspitač, a zatim i profesor na Bogosloviji u Cetinju. Pre sadašnje bio je i na drugim važnim dužnostima u SPC.