Među dobrotvore iz dijaspore koji prate naš Humanitarni most i svojim vrednim prilozima pomažu sirotinji na Rogozni, Goliji, Pešteru i Kopaoniku “upisala” se ovih ledenih januarskih dana i porodica Veljić iz okoline Ciriha u Švajcarskoj. U ovaj zabiti i siromašni deo Srbije poslala je prilog od 300 franaka, a po želji najmlađih Veljića, rodom sa juga Srbije, njihova donacija je podeljena na tri ravanopravna dela, pa je po 100 franaka uručeno: Mariji – Mari Milanović iz zabitog Žunjevića na Rogozni, deci porodice Filimonović iz Muhova na Goliji i đaku pešaku Nikoli Petronijeviću iz sela Joše na Goliji. Sa druge strane sveta, iz dalekog Perta u Australiji, humanitarcu i našem saradniku Hidu Muratoviću javila se dobrotvorka Jovanka, dugogodišnja čitateljka “Vesti”, koja ga je zamolila da njenu donaciju od 200 tamošnjih dolara podeli na ravne časti: po 100 dolara deci porodice Filimonović i Stefanu Pendiću, đaku pešaku iz zaseoka Đonlije na Goliji.
U svom snegom zavejanom selu Žunjevići, gde je ostalo još samo nekoliko domaćinstava i gde je vrlo teško doći, sa malom Marom Milanović donaciji su se radovali i njeni roditelji Milan i Eva. Inače, višegodišnji štićenici našeg Humanitarnog mosta, koji već mesecima pokušavaju da kupe novi šporet “smederevac” koji bi, kako naglašava Marija, znatno olakšao njihov život.
– Nedavno su nam dobri ljudi pomogli da kupimo televizor, namirnice i platimo struju, a letos su nam kupili i frižider. Nadamo se da ćemo sakupiti i za šporet, jer nam ovaj koji imamo, star više od dve decenije, potpuno propao. Izgoreo je, mnogo puši, slabo greje i loše peče – priča Marija, učenica trećeg razreda osnovne škole i đak pešak i dodaje:
– Hvala puno svima koji nam pomažu da opstanemo u našem zabitom planinskom selu, udaljenom od grada više od 30 kilometara, gde nema ni ljudi, ni posla i gde moji roditelji jedva zarađuju za hleb. Hvala Marku iz Sidneja, porodici Veljić, hvala dobrotvorima koji su nam kupili kravu, konja, zaprežna kola, motornu testeru i meni omogućili da se dobro utoplim i idem u školu. Da njih nije bilo, ne bismo mogli da opstanemo ovde.
Velike pozdrave i zahvalnost porodici Veljić šalje i Nikola Petronijević iz sela Joše na Goliji, dugogodišnji đak pešak iz sela Joše, a od prošle jeseni i učenik prvog razreda Srednje tehničke škole u Kragujevcu gde stanuje u đačkom internatu.
– Moj otac Milovan ostao je sam na Goliji. Nema nikakve prihode i ne može da me školuje, zato mu je svaka donacija zlata vredna. Platiću menzu, kupiću i potrebne knjige, hvala do neba porodici Veljić, Bog neka ih čuva – poručuje Nikola.
Sedmočlana porodica Filimonović iz Muhova na Goliji odnedavo konačno uživa u renoviranoj i opremljenoj kući što su omogućili naši čitaoci i humanitarna organizacija Srbi za Srbe. Petoro mališana Zorana i Šprese Filimonović sada ima odeću, obuću, knjige, kupatilo i svoju sobu. Donacije od 100 franaka i 100 australijskih dolara od porodice Veljić i dobrotvorke Jovanke potrošiće za zimsko utopljavanje (nove čizme i jakne) i kupovinu još nekih sitnica za svoju sobu. Porodica je neizmerno zahvalna svima koji su im omogućili da više ne žive u muci i sirotinji i imaju svoj topli dom o kome su maštali.
Beskrajna zahvalnost
Donaciju od 100 australijskih dolara dobio je i Stefan Pendić sa Golije koji pohađa treći razred Srednje kožarsko-tekstilne škole u Novom Pazaru. On sa majkom Radom boravi u iznajmljenoj sobi u Novom Pazaru i da nije stipendije koju mu svakog meseca šalje dobrotvor O. V. iz Sidneja i povremenih donacija naših čitalaca ne bi mogao da se školuje. Beskrajno je zahvalan svima koji mu pomažu, a nada se da će, kad jednog dana postane modelar obuće i zaposli se, i on moći da pomogne drugim siromašnim đacima pešacima.
Nikoli Matkoviću potrebna podrška
Pomoć dobrih ljudi preko je potrebna je i Nikoli Matkoviću, još jednom fantastičnom đaku pešaku sa Golije, sada studentu prve godine informacionih tehnologija na novopazarskom Državnom univerzitetu. Nikolini roditelji Slavomir i Jevrosima teško su bolesni, ne mogu ni sebe da prehrane, a kamoli da mu pomognu. Da bi sa Golije svakodnevno došao do Novog Pazara i uveče se vratio kući, ovaj đak generacije novopazarske gimnazije mora da stopira ili da satima pešači, jer nema za autobus, a često ni za obrok u gradu. Tokom leta danima je nadničio da bi se upisao na fakultet.
