Youtube/Nenad Stojanovic
Dušan Kostić

Pre 23 godine, 19. oktobra 1997, tesnim hercegnovskim sokacima i stepeništima poslednji put je minuo Dušan – Duško Kostić i otišao na put bez povratka. Otputovao je na večni počinak s jednom ranom u srcu manje, bez tuge koja ga je tištala sedamdeset i pet godina od rodnog Plava do Herceg- Novog, u kojem se skrasio i proveo jesen života, tuge koju samo siročad mogu da osete i podnesu.

Zabranjena ljubav

Ta tuga i beskrajna neizvesnost o sudbini oca i tajna njegovog porekla tištala je pesnika više od pola veka, tačnije, sve do jedne jesenje noći 1992. godine kad se Dušan Kostić našao u Podgorici, u kući najodanijeg prijatelja, slikara Save Labana.

Sava je shvatio te noći koja muka mori njegovog prijatelja – da mu majka Stevanija nije ispričala elegiju o svojoj zabranjenoj ljubavi, da je on na svet došao kao „plod dve neme žudnje i jednog besvesnog minuta“.

Tu setnu priču, malo potom, Sava Laban je i ispričao i potpisniku ovih redaka, uz amanet da je, radi prijatelja i poštovalaca Dušana Kostića, ali i radi zlobnika koji i o njegovom poreklu špekulišu, objavim tek kad Dušan umre.

Nakon kapitulacije Crne Gore, u januaru 1916. godine, i u Plav je stigla jedna austrougarska jedinica da uspostavi okupatorsku vlast. Bila je sastavljena uglavnom od Srba iz Bosne. Među njima bio i jedan stasiti, plavokosi Krajišnik iz Prijedora, Kostić se prezivao. Bog sami zna kad i gde se u surovom ratnom vremenu, u ubogoj varošici na izvoru Lima, švapski soldat Kostić sreo sa naočitom Stevanijom, tek planula je ljubav, vatrena i bezgranična kakva može biti samo kad je zabranjena. Zaostalim shvatanjima opterećena sredina to nije prihvatila, baš kao ni Stevanijina patrijarhalna rodbina, pa je ona, kad je plod te ljubavi postao očigledan, morala otići iz Plava.

Skrasila se kod rođaka u Peći i tu, 23. januara 1917. godine, rodila zdravog dečaka, kojem je, pošto je nastao iz srca i duše, dala ime Dušan. Zbog ratne nemaštine i bede morala je da se vrati natrag i skloni neko vreme u Andrijevici.

Tragična sudbina

Savini roditelji Vukman i Stana bili su prve komšije i prijatelji Stevanijine porodice u Plavu. Vukman se tih dana obreo nekim poslom u Andrijevici i slučajno sreo Stevaniju. Postiđena, krenula je da ga mimoiđe, ali je on uhvatio za ruku i pomilovao. Ona briznula u plač i ispričala mu da više nema kud sa detetom sem da sa njim skoči u Lim.

Vukman je uveče sa Stevanijom i malim Duškom banuo u Plav gde ih je raširenih ruku dočekala njegova supruga Stana. Primili su Stevaniju i njeno dete kao najrođenije i od tada su delili što su imali. Omogućili su i Kostiću da posećuje Stevaniju i sina i nisu se obazirali ni na prezrive poglede i pakosne komentare male, zaostale sredine, ni na ljutnju Stevanijine rodbine.

Kad je 1918. godine kapitulirala Austro-Ugarska, oružje je odložila i postaja u Plavu. Zbog korektnog držanja, većine od njih, Plavljani su ih, iako su došli kao neprijatelji i okupatori, ispratili kao prijatelje. Krenuo sa njima i vojnik Kostić – da vidi ko je kod kuće preživeo rat, pa da se vrati po Stevaniju i svoje dete.

Nije se vratio, ali ni kući svojoj u Prijedor nije stigao, a uskoro se pročulo da ni granicu Crne Gore nije prekoračio, ni on, niti iko od njegove družine.

Vukman Laban i nekolicina Plavljana su krenuli tragom grupe vojnika. Trag im se zameo posle trećeg konaka, negde u blizini Bijelog Polja. Tu im je, kako su Vukman Laban i njegovi prijatelji doznali, neko postavio zasedu i sve ih do jednog pobio.

Dok mu je Sava Laban pripovedao ono što je čuo i zapamtio od oca i majke i što Duško Kostić nikad ranije nije čuo, njemu su ispod debelih dioptrija izvirali potočići suza i slivali se niz dostojanstvneo lice. Kazao je tada Savi da je samo jednom, kad mu je bilo šest ili sedam godina, upitao majku Stevaniju za oca, ali ga je ona strelovito ošinula pogledom i stavila mu do znanja da je to nešto što više nikada ne sme ni spomenuti i da je tu majčinu želju i ispoštovao.

Ćutala do groba

Duškova majka se kasnije udala za Hamdiju Nikšića, takođe rodom iz Bosne, koji je kao finans službovao u Plavu. Pošto nisu imali dece, očuh, mirni i dobroćudni čovek, prihvatio je Duška kao sina. Iako su se zbog potreba Hamdijine službe stalno seljakali, on se starao da se Duško školuje. A on je bio odličan đak i već u ranoj mladosti pokazivao poseban dar. Očuh mu je omogućio da studira književnost u Beogradu, gde se brzo uključio u revolucionarni pokret, da bi 1941. godine stao u stroj prvoboraca. Po završetku rata, Duško, ratni komesar i već poznati pesnik i novinar, doveo je majku i očuha kod sebe u Beograd. Ostali su tu do kraja života, ali majka ni za to vreme sinu nije ispričala istinu o njegovom ocu.

Pismo mrtvom ocu

Poema „Pismo mrtvome ocu“ nastala je 1940. godine. Evo jednog odlomka:

„Znaš li ti kako je srcu kad u bijedi živi i žudi

kad snijeva vrelinu ognja a oko njega sve više studi?

Ne, oče, ti ne znaš – ti si bio dijete ali ne kao ja,

ti si živio, oče, ali drukčije nego ja,

nisi osjetio djetinju tugu za svojim dragim, za ocem svojim kao ja,

nisi trpio žaoke ljute ni bodlje riječi što nemaš oca –

kao ja,

i sve, i sve

nisi kao ja…“

Sutra – Za njima će vjekovi hramati (11): Zbogom lepi i strašni živote