Youtube/Radio 2M
Slobodan Marković (čuveni portret Steve Kragujevića)

U jesen, sada već daleke 1967. godine, na obalama Neve u Lenjingradu sreli su se mladi, dvadesetšestogodišnji pravnik Vasilije Marković, rodom sa Stijene Piperske, i trinaest godina stariji pesnik, Beograđanin Slobodan Marković. Slučajno, ali srdačno kako to već biva kad se „zemljaci“ sretnu u dalekom svetu. Nije im se ispunila želja da u hotelu „Angleter“ zadovolje znatiželju i na drugom spratu vide sobu u kojoj je skončao Sergej Jesenjin. U gostionici u prizemlju, onoj istoj u kojoj je Jesenjin ispio svoje potonje kapi žuči i alkohola, te 1967. godine planulo je jedno divno prijateljstvo – od tada do večnosti.

Večno prijateljstvo

„On (Slobodan Marković) razbarušen, komotan, ja (Vasilije Marković) suzdržan. On plodan pisac, ja cedim suvu drenovinu. On jasan kao dobro jutro, ja hermetičan mimo sopstvenog htenja. On malo malo pa u kafanski štimung, ja trezvenjak po sili naravi…“

Kad je to nikad pomućeno prijateljstvo surovo i pod ni do danas rasvetljenim okolnostima iznenada prekraćeno pretposlednjeg januarskog dana 1990. godine zagonetnom smrću Slobodana Markovića na stepenicama između petog i šestog sprata beogradskog solitera, u kojem je imao slikarski atelje, Vasilije Marković se latio pera i postarao da to prijateljstvo sačuva od zaborava.

Po diplomi pravnik, po vokaciji umetnik Vasilije Marković je najpre, 1993, napisao esej „Volšebni, ludi moj Đađa“ – prvu verziju priče o Slobodanu Markoviću. Trinaest godina kasnije iz Markovićevog pera pojavila se nova knjiga o volšebnom, ludom njegovom Đađi, neobičnog naslova „Visoka adresa – Libero Markoni“. Na više od 440 strana sročio je posve neobičnu biografiju, dostojnu ovog poete.

Misao vodilja Slobodana Markovića, mladog beogradaskog skojevca, maloletnog zatočenika logora u Smederevskoj Palanci, novinara, vanserijskog reportera, pesnika i slikara, šarmera koji je poetski i boemski staž „odradio“ uz, najvećeg jugoslovenskog pesnika – Tina Ujevića – koji je za kafanskim stolom naučio, a potom i druge učio „kako se pije vino i mezi poezija“ – bila je: „Danas je samo danas i nikad više…“ Vasilije Marković je neporecivo dokazao da to „danas“ Libera Markonija i dalje traje i miriše na večnost.

Borba za slobodu

Marković nije ledeni posmatrač i analitičar života i dela glasovitog pesnika, već prijatelj, beskrajno setan što je prerano i surovo izgubio prijatelja, koji o njemu govori vrelog srca i studenog čela, i ne skriva njegove „izlete“, mane i poroke, kafanske tuče i skandale na književnim večerima, pijanske delirijume i višekratna lečenja od alkoholizma; on ne taji i da se pet puta ženio i pri tom ističe Markonijevo objašnjenje fenomena ljubavi: „Da li je ljubav bolest u koju bolesnik nema uvid, ili je to predstava u kojoj jedan akter mora da strada?“

Vasilije Marković zalazi u samo užareno grotlo tog živog i stalno aktivnog svestranog poetskog, umetničkog vulkana i, suptilno provlačeći kroz priču o njemu njegove stihove, misli i poruke, otkriva da je Libero Markoni, u stvari, bio čovek bez naličja, da je i njegova poezija, baš kao i njegov život, bio jedan veliki protest protiv svih stega, jedna neprestana borba za pravo na slobodu:

„Libero je i svojim delom i životom, duhovnom snagom i neponovljivom životnom pojavom, potvrdio dobro znanu istinu da nema pravog i istinskog pesništva ako iza njega ne stoji ličnost pesnika… Svoj i slobodan, počesto razbarušen, u bekstvu iz sebe i od sebe, s blagom senkom melanholije, nadasve postojanih crta i profila ozarenog blagošću i nepresušnom imaginacijom, brodio je svetom. Čela punog strema, mek u koračaju, od mladosti survava apolonsku blistavost u dionizijske noći i obratno. Nadmeće se sa prolaznošću neukrotivim delom svoje ličnosti…“ – piše Vasilije Marković i tvrdi da je njegov „ludi Đađa“ „iznenadio burno vreme u kojem se pojavio i kao pesnik i kao čovek.“

Kritičari čerečili Markonija

U zaista svestranoj i sveobuhvatnoj biografskoj knjizi, koja se čita poput najboljeg romana, Vasilije Marković, inače, jedno opširno poglavlje posvećuje kritičarima koji su dugo, pogotovu u početku i pre nego što je njegova poezija postala zastava mladih pesnika i počela da dobija visoka priznanja, čerečili Markonija, usmeravajući oštrice kritike prvenstveno na njegov način života, na kafanu iz koje su kao s kakve scene odjekivali njegovi vreli stihovi:

„Pa oni više brinu za moju jetru nego za moju literaturu“ – šeretski, a sarkastično je u jednom trenutku prokomentarisao takve kritike Libero Markoni.

Vasilije Marković je u ovoj knjizi vešto provrzao celokupnu stvaralačku nit Libera Markonija na kojoj početni čvor predstavlja zbirka stihova „Posle snegova“, štampana 1949. godine do poslednje „Južni bulevar“ koja je objavljena posle pesnikove smrti 1990.

Neponovljiva ličnost

Mada i sam Libero Markoni ističe presudni uticaj ruske revolucionarne poezije na njegovo poetsko opredeljenje, Vasilije Marković smatra da je on ipak bio svoj na svome:

„Samo naizgled, više načinom života, Slobodan Marković može se učiniti nalik pesniku S. Jesenjinu, prozaisti Dž. Londonu i slikaru A. Modiljaniju, ali sve te sudbine on asimiluje u jednoj, neponovljivoj ličnosti.“

Sutra – Za njima će vjekovi hramati (13): Pod sramotom živi naše pokolenje