Matija Bećković

Feljton predstavlja izvode iz knjige „Za njima će vjekovi hramati“, najnovijeg dela Buda Simonovića, pisca, novinara i saradnika „Vesti“. Reč je o njegovim feljtonima, reportažama, intervjuima i zapisima nastajalim minulih 45 godina o 15 duhovnih velikana od Svetog Save, Vuka Karadžića i Njegoša do Andrića, Lalića, Dučića, Nikole Lopičića, Ivana Gorana Kovačića, Desanke Maksimović, Dušana Kostića, Ćopića, Libera Markonija, Disa, Pjera Lotija i jedinog još živog Matije Bećkovića.

U trenucima uzvitlanih crnogorskih nacionalističkih barjaka i raspamećene histerije oko svega sa predznakom „crnogorski“, pre devet godina sam pitao Matiju Bećkovića, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika koje je iznedrila Crna Gora, šta misli o novokomponovanom jeziku koji je tadašnja aktuelna vlast izmislila, silom proglasila i dekretima kodifikovala?

– Kad je Radosav Bošković napisao „Uporednu gramatiku slovenskih jezika“? Naslov je dovoljan da sve kaže. E sad, kao da nikad ničeg nije bilo pričamo sve ispočetka i vraćamo na prapočetak, u kameno doba istorije i jezika. Imaš dva poslanika više, imaš poslaničku većinu i misliš da imaš pravo da promeniš ime, jezik, veru, istoriju jednog naroda…

Čuveni profesori

Katedru za srpski jezik na Beogradskom univerzitetu držali su kao po pravilu Crnogorci. Bili tu Mihailo Stevanović, bio Radosav Bošković, Radimir Aleksić, Vušović, bio Lalević, Mitar Pešikan… da ne zaboravimo sve ostale do Stijovića i Draga Ćupića.

Ili, sećam se profesora Marka Živkova Rakočevića iz Kolašina koji je ispravljao ljude na ulici i žene na pijaci zbog gramatičkih grešaka. Jednom su me poslali iz škole da mu prenesem neku poruku. Celim putem od škole do njegove kuće smišljao sam i premetao rečenicu koju ću izgovoriti pred njim u strahu da nešto ne pogrešim i ne postradam. A takvih legendarnih profesora srpskog jezika, bilo je gotovo u svakom gradu i svakoj ozbiljnoj školi.

– Veliki narod ima i veliki jezik – kazao je dalje Matija Bećković. – Jezičko zakonodavstvo je važno koliko i ustavni poredak i državno ustrojstvo. Ako nije i važnije i trajnije. Slava jezika se poklapala sa slavom naroda i države. Na jeziku se vidi koliko je jedan narod civilizovan i emancipovan. Najstabilnije su države koje imaju i najčvršće normirane jezičke norme. I obrnuto: najnestabilnije one koje nikavih normi nemaju, gde se piše i govori kako je kome ćef, koje plutaju bez puta i cilja vrteći se na vodenoj podlozi.

Vukova revolucija

Žalosno je da brodolom države prati i brodolom jezika i njegovih normi. I možda je veća sramota što se raspada jezičko zakonodavstvo nego što se raspala država i njeno ustrojstvo. Najgore je što su na taj raspad pristajali i oni koji nisu morali i koje političke odluke nisu obavezivale. Istina, malo koji ozbiljan lingvista je na to pristajao, ali je bilo dovoljno samozvanaca i diletanata da ponude svoje usluge.

Vukovu reformu ne zovu slučajno Vukova revolucija. A svaka revolucija, pa i Vukova, bespoštedna je prema svojim protivnicima. I Vuk je bio beskompromisan, ali kad je pobedio, on je imao više razumevanja za stavove onih koje je pobedio i sve što je kod njih bilo dobro prizvao bi, priključio i pomirio.

Ono što nije stigao da učini Vuk učinili su, pored ostalih, i Ivo Andrić, Meša Selimović.. Meša je, kao vukovac, napisao raspravu „Za i protiv Vuka“ – i prvi zatražio milost za Vukove oponente. Tako se došlo do celine i na vukovskoj osnovi nastala velika umetnost i napisana mnoga remek-dela.

Na „crnogorskom jeziku“ ne nastaju nova dela, nego se ponovo pišu i prevode na original ona davno napisana.

A kao što sam negde već rekao, crnogorskim jezikom ne govore ni oni koji ga uvode. Čak mi se čini da bi pre podneli ostavke nego javno izgovorili rečenicu na „crnogorskom jeziku“. Da apsurd bude veći, sve te rasprave se vode na srpskom jeziku i nova slova koja uvode su glasovi srpskog jezika. Samo što se pomoću njih pre može škrgutati, šištati, režati nego govoriti. Te glasove su konfiskovali, proglasili crnogorskim fenomenom mada se oni ne javljaju ni u celoj Crnoj Gori, a čuju i u drugim krajevima koji govore srpski.

Ne verujem da priču o „crnogorskom jeziku“ čeka srećnija budućnost. To je najbrutalnija politička ujdurma koja nema ništa sa istinom o jeziku Crne Gore…

O mitropolitu Amfilohiju

Bećkovića sam pitao i šta misli o tada takođe aktuelnoj hajci i povici na Mitropoliju i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija?

– Sima Milutinović Sarajlija, koga je Sveti Petar Cetinjski imenovao za „sekretara naroda crnogorskog“, napisao je ovu rečenicu za svetog Petra: „Da Kitajem (Kinom) vlada, ne bi više muke i uzalud truda imao…“ Kad je hirotonisan naš mitropolit Amfilohije, bio sam na Cetinju i tada sam mu, sasvim ozbiljno, nazdravio ovako: „Ako želiš da budeš svetac, nema boljih uslova od ovih koje ćeš ovde naći.“

Od toliko mitropolita, kardinala, vladika, fratara, sveštenika, rabina, monaha, šiva, reis ul ulema, hodža i muftija, danas nijedan ne strada kao vladika crnogorski i brdski Amfilohije Radović. I za čudo, ne čujem ni da ga iko od ovđe pomenutih brani, a kamoli da ga brani neko od bezbožnika. Ali, on time treba samo da se ponosi!

Tito to nije radio

– Izmislili da im jedna crkvica podignuta na 1.500 metara nadmorske visine, bode oči i stoji na putu, kao da ne mogu koraknuti a da se o nju ne očešu i na nju ne nalete. Mogu je videti samo iz aviona, a jauču kao da je podignuta na glavnoj raskrsnici pa je ne mogu mimoići. Kao da im je malo bilo što su srušili kapelu na Lovćenu, nego po staroj navici skaču po gorama i gde god vide bogomolju hoće da je obale.

Josip Broz Tito je u svoje vreme mogao da radi šta hoće, ali nije nijednu milicijsku stanicu proglasio za crnogorsku crkvu niti je nekoga od onolikih elitnih oznaša i udbaša imenovao za vladiku crnogorskog. Nije uvodio ni crnogorski jezik, mada ga je bolje govorio nego srpski. I Tito je negde umeo da stane.