commons.wikimedia/Stevan Kragujević
Ivo Andrić

U stvaralaštvu Nikole Lopičića, pesnika i pripovedača, rodom sa Ceklina kod Cetinja, čiju je liru pred sam kraj Drugog svetskog rata slomila zločinačka ustaška ruka, veliku prekretnicu predstavlja 1939. godina kada je u izdanju Srpske književne zadruge objavljena njegova zbirka pripovedaka „Seljaci“, koju je renomiranom izdavaču preporučio već afirmisani pripovedač Ivo Andrić. Oprezni i na rečima veoma škrti genije sa višegradske ćuprije, čija će stvaralačka zvezda punim sjajem blesnuti tek šest godina kasnije, prvih poratnih dana, za veliko čudo i sigurno samo zato što je istinski bio oduševljen Lopičićevom zbirčicom od osam priča, prihvatio je da napiše recenziju, prvu i jedinu koju je za života i stvaralačkog rada napisao. Evo te recenzije:

Mlad i darovit

“Ova zbirka pripovedaka predstavlja, sama po sebi, jedan zanimljiv predmet proučavanja. I to po piscu koji je mlad i nesumnjivo darovit, po načinu pričanja koji je ne toliko originalan koliko savremen, po sižeu koji je u isto vreme i večan i podvrgnut promenljivim društvenim shvatanjima i ćudima književnih moda. Ali, naš današnji zadatak je određen i ograničen. Dati mišljenje da li su ove pripovetke podesne da budu primljene za izdanje Srpske književne zadruge, i to mišljenje objasniti.

Od osam pripovedaka u ovoj zbirci, šest je štampano u Srpskom književnom glasniku, a dve su kako izgleda neobjavljene. Pada u oči da su ove dve neobjavljene pripovetke mnogo slabije od ostalih. Prva od njih, vrlo obimna pripovetka „Serdar“ tako je slabo zasnovana i ovlaš izvedena da odudara od ostalih, naravno svojim slabim stranama i da po mom mišljenju ne dolazi u obzir za jednu knjigu u Zadruginom izdanju.

Ostale pripovetke, pored svih nedostataka o kojima ću odmah kazati šta treba, odgovaraju, mislim, književnom merilu Zadruginih izdanja.

Retko je kad naslov jedne knjige u tolikoj meri odgovarao sadržini kao u ovom slučaju. Sve ove pripovetke govore isključivo o seljacima i seoskom životu. I to seljacima jednog specifičnog, usko omeđenog kraja Crne Gore. Dva osnovna instinkta: glad i ljubav, jedine su teme g. Lopičićevog pričanja. Sedam pripovedaka samo su sedam monotonih varijanata te iste teme. Međutim, ta jednoličnost nije nehotična nego voljna i ne ide na štetu književne vrednosti zbirke. Ona celom delu daje ono što se u slikarstvu zove ton.

Način g. Lopičićevog pričanja je ličan i književan, pomalo krut, ponekad nedovoljno jasan, ali uglavnom zanimljiv i što je glavno, istinit i umetnički veran. Grešaka ima, ali one nisu takve da se pisac njih ne bi mogao otresti. One su naročito u jeziku i stilu, i naročito u nedoslednosti piščevoj u rukovanju jezikom i stilom. Kod njega se često boja lokalnog govora njegovih ličnosti meša sa piščevim kazivanjem, i to bez ikakve logike i doslednosti. Sem toga, ima izvesnih aljkavosti koje se ne daju ničim objasniti i koje pisac treba svakako da izbaci pre štampanja.

Jedna napomena: Sve pripovetke imaju jaku socijalnu notu, ali bez suviše podvučene tendencije i bez književnih nedostataka koji su u nas tako često pratili ovu vrstu književnosti.

Na kraju, molim da ove pripovetke ili, u svakom slučaju dve od njih („Mašanov zločin“ i „Jošana“) pročita neko od gospode iz Književnog odbora“, zaključuje Andrić.

Vlast stopirala nagradu

To što Andrić moli da i još neko iz Književnog odbora pročita pripovetke „Mašanov zločin“ i „Jošana“, Janko Đonović tumači kao Andrićevu poslovičnu opreznost i nespremnost da ostane usamljen u oceni ovih priča, pogotovu ako bi se postavilo pitanje njihove idejne i koncepcijske sadržine, koje bi moglo proisteći iz njihove naglašeno socijalne obojenosti.

Bilo kako bilo, tek Lopičićeva zbirka „Seljaci“ se 1939. godine pojavila u izlozima u izdanju eminentnog beogradskog izdavača i odmah pobudila pažnju i dobila laskave ocene književnih kritičara. A o kakvoj se književnoj pojavi radilo najbolje govori to što je knjiga predložena za prestižnu nagradu Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti na čijem je čelu tada bio akademik Aleksandar Belić, gromovito ime jugoslovenske nauke o srpskohrvatskom jeziku, a predlog su potpisali niko drugi do Veljko Petrović, akademik, pesnik i književni teoretičar, i Isidora Sekulić, tada dopisni član Akademije, veliki erudita, pripovedač i putopisac.

Pišući o tome u svojim autobiografskim zabeleškama, Isidora Sekulić se seća kako je nju i Veljka Petrovića jednog dana pozvao Belić i uručio im zbirku pesama Milice Kostić „Sama pod suncem“ i knjigu priča Nikole Lopičića „Seljaci“ sa zadatkom da ih pročitaju i daju svoj sud. Začudo, bili su jednodušni u pozitivnim ocenama:

„Posle kraćeg vremena – piše Isidora Sekulić – opet meni poziv u Akademiju… ‘Znate, ovaj… oni odgore traže, ne, naređuju da se nagrade ne smeju dati ni Milici Kostić ni Lopičiću…’ – Grom! – Pa to još nikada nije bilo! Mi smo napisali šta smo našli, i stojimo, kao književnici, za svoje mišljenje. To je pitanje savesti, skoro i časti. Najzad, i vi ste potpisali, gospodine Predsedniče… Može li se znati šta je zamerka, i odmah teška osuda vlasti? – Imali smo da čujemo: Milica je nekako sva drska i razuzdana; napisala je na jednom mestu: da stari bog sedi tamo gore i ređa pasijans, a ne mari šta se u svetu dešava… A Lopičić, on je „klot“ komunist. Čuli smo i zaćutali… Gotovo je. Akademija dobila opomenu, recenzenti dezavuisani… a dva književnika – u pakao, ili što bi se sada modernije reklo, u ništavilo…“

Isidorino pismo

Isidora Sekulić se ipak nije pomirila s tim da dva mlada pisca budu na taj način uskraćena za zasluženu nagradu, pa je 8. marta 1941. godine uputila kratko pismo Nikoli Lopičiću lično:

„Dragi Gospodine,

Vaša odlična knjiga nije dobila nagradu. Ja imam dužnost prema Vama. Referat o knjizi imala sam, uz jednog člana Akademije, i ja da podnesem. Moj referat je bio pozitivan, sa oduševljenjem. Nisam kriva, dakle, za ishod stvari. Od svoje strane čestitam Vam i radujem se Vašem daru, pravoj čistoj umetnosti.

S poštovanjem i pozdravom, Isidora Sekulić“

Andrićeva uteha

Ljubo Jandrić je zapisao kako se Andrić, govoreći u nekoj prilici o nezahvalnosti posla književnog kritičara, prisetio Nikole Lopičića:

– Eto, ja to vama govorim, a i sam sam jednom pristao da napišem recenziju. To je, čini mi se, bilo negde pred rat; reč je o zbirci pripovedaka pokojnog Nikole Lopičića. Ja sam toplo pohvalio njegov rukopis i preporučio ga za štampu. Kad sam saznao da je Lopičić stradao u ratu bilo mi je teško, ali to što sam lepo pisao o njegovom rukopisu, za mene je bilo kao uteha – rekao je Andrić.

Sutra – Za njima će vjekovi hramati (7): Slava, to je strašno sunce mučenika…