pixabay.com

Portal Vesti-online u rubrici Zapisi prenosi priče o zanimljivim običajima naših predaka. 

– Već vekovima se sa kolena na koleno širom sveta prenosi bajka o Pepeljugi, kojoj je majka iz groba pomagala da rešava nemoguće zadatke i učinila na kraju da se uda za carevog sina. Ova bajka je samo lepo upakovano, drevno verovanje o moći mrtvaca. Velika snaga koju imaju duše mrtvih učinila je da živi prema njima imaju veliko poštovanje. Zapravo, strahopoštovanje. Živi su prema mrtvim dušama skoro uvek na oprezu, jer su duše tajanstvene, nedokučive, i, po pravilu, loše raspoložene.

– Duše mogu biti dobre i zle, ali se veruje da i one najbolje i te kako umeju da budu nervozne i osetljive, jer ih neodoljiva tuga i žalost za životom čini pakosnima i zavidljivima. To naročito važi za duše onih koji su umrli ne ispunivši život, ili ne okusivši čestito život – dakle, duše dece, mladih momaka i devojaka, porodilja, ili ljudi koji su umrli nasilnom smrću, ili nesrećnim slučajem.

– Duše srodnika i predaka su prema svojima dobre, a nepoznate, duše lutalice su obično zle. U tome ipak ima izuzetaka, jer su, na primer, vampir, veštica i kuga zle duše, koje najviše škode baš članovima svoje nekadašnje porodice. Otuda i stara poslovica, koju je zabeležio Vuk Karadžić: „Kud će vještica (ili kuga), do u svoj rod“.

– S obzirom da duša ima bezbroj, naši preci su smatrali da je nemoguće bilo kuda poći ili okrenuti se, a da se na njih ne naiđe. Oni su ipak otkrili da na nekim mestima duše naročito rado borave. Pre svega, obožavaju da obitavaju u kući, i to u uglovima. To verovanje je kasnije, u slovenskom hrišćanstvu, dalo povoda da se za Badnje veče bacaju orasi u sva četiri ugla, i da se odatle ne uzimaju do kraja praznika, jer su orasi žrtva dušama predaka. Drugi slovenski narodi o Zadušnicama, krajem oktobra, pre no što će početi da ručaju, bacaju od svakog jela pomalo u uglove trpezarije, za duše mrtvih.