Lična arhiva
Ne treba nam zakon: Branka i Branko Kvočka sa Barnijem

U Nemačkoj će naredne godine biti usvojen zakon čija je suština da će vlasnici pasa morati da šetaju svoje ljubimce dva puta na dan minimum po sat vremena. Ministarka poljoprivrede Julija Klekner izjavila je da će novi zakon biti usvojen zbog toga što podaci pokazuju da 9,4 miliona pasa u zemlji ne provodi dovoljno vremena napolju. Vezivanje pasa i predugo vođenje na povocu će takođe biti zabranjeno. Vlasnici neće smeti da pse ostavljaju same u kući po ceo dan. Najava novog zakona pokrenula je brojne debate, a glavno pitanje je ko će biti nadležan za proveru 19 odsto domaćinstava u Nemačkoj koja imaju psa kao kućnog ljubimca.

Znatan broj naših zemljaka ima pse kao kućne ljubimce i neke od njih smo upitali šta misle o predlogu zakona i da li će im biti problem da primene njegove odredbe. Nataša Vrućkić iz Frankfurta navodi da postoje neodgovorni vlasnici pasa i sumnja da će oni poštovati novi zakon.

– Odgovorni vlasnici poštuju potrebe svojih kućnih ljubimaca i bez odgovarajućih zakona, a oni kojima psi služe za ukras će i dalje raditi po starom. Što se mene tiče, šetala sam svoje pse i po četiri sata dnevno pored svih ostalih obaveza, jer su bili mladi i morali su više da se kreću. Činila sam to i pored punog radnog vremena. Plaćala sam druge ljude da mi šetaju pse kad ja nisam mogla, a plaćala sam i „dnevni boravak“ za pse da ne bi bili predugo sami. Ko nije u stanju da plati i da se trudi, ne treba da ima psa – kaže Nataša, koja je Lindu i Kiru dovela iz Srbije 2013. godine.

Sve za Lindu i Kiru: Nataša Vrućkić se preselila zbog ljubimaca

– Već sedam godina brinem o njima, Lindu sam našla na ulici sa štencima, Kira je njena ćerka. Baš sam se borila za njih, uključujući i borbu za dozvolu uprave zgrade. Ja sam se zbog njih preko noći i preselila – kaže Nataša.

Branko Kvočka, iz Hanovera smatra da Zakon o zaštiti pasa u Nemačkoj možda nije toliko potreban kao u nekim drugim državama u kojima se na životinje mnogo manje pazi, ali praksa pokazuje da i u ovoj zemlji ima ljudi koji se prema psima nehumano odnose.

– Jednom mom komšiji Nemcu pre izvesnog vremena su oduzeli psa, jer su druge komšije čule kako on preko dana cvili jer ga ne izvode napolje, ili je u stanu dugo sam. Što se tiče našeg Barnija njemu taj zakon nije potreban jer on već i bez njega živi kao ministar. Nas četvoro smo u kući, a svako od nas hteo bi da mu što više ugodi. On je napolju skoro svaki dan bar tri sata, ne računajući vreme koje provodi slobodno šetajući po dvorištu. Taman posla da nekakav zakon treba da me prisiljava na šetnju s Barnijem. To nam je svima najveće zadovoljstvo, pa u šetnju idemo i po kiši. Ne fali mu čak ni društvo, jer često odlazimo u šumu Ajlenride, gde se on do mile volje izigra sa svojim drugarima četvoronošcima.

Savo Pejović iz Braunšvajga smatra da je zakon potreban samo onima koji stanuju u neboderima.

– Nama i našem mišlingu Čaliju Keroviću, kako ga je krstila naša unuka Maja, nikakav zakon nije potreban. Kako je nama, tako je i njemu. Supruga Gordana i ja smo u penziji i on nam je najbolji drugar. Uvek je s nama, a da bi mu razbili monotoniju vodimo ga u park gde se on dovoljno istrči i izigra sa svojim društvom. Na povocu ga vodimo samo kad smo na ulici, jer se plašimo da ne podleti pod automobil – kaže Savo.

On dodaje da novi zakon neće biti nikakav problem jer sin Miloš u blizini ima kuću pa se unuka Maja s njim igra u dvorištu.

Maja je ljubimcu dala ime i posvetila nekoliko pesama

Brinemo kao o članu porodice

Jovana Dukić Kaličanin iz Dortmunda takođe smatra da je zakon nepotreban.

– Svi mi koji imamo kućne ljubimce brinemo o njima kao o članu porodice. Samo su rase drugačije, nekom psu treba duga šetnja, a drugom je opet i kratka već previše. Moj pas voli duge šetnje, da trči po polju, kroz šumu, ali ima dana kad bi samo spavao. Ne može se praviti zakon, jer nisu sve životinje iste i istih potreba. Verujem da će oni koji nemaju ljubimce biti prvi protiv tog zakona, jer njima svaki vid slobodnog kretanja pasa smeta. Bar je ovde na našem podneblju tako. Po manjim mestima ili selima je priča drugačija.

Sumnja u promene

– U Nemačkoj je teško dobiti psa od legalnih ustanova. Morate da dokažete znanje o psu, pa da imate dovoljno vremena i prostora za čuvanje psa. Vlasnici koji nisu svesni da muče psa su oni koji ih kupuju preko Ibeja. To ova zemlja pokušava odavno da ukine, pa se možda i zbog toga priprema ovaj zakon. Sumnjam ipak da će on mnogo promeniti. Uostalom, teško je kontrolisati vlasnike u selima koji drže pse po ceo dan u boksu. Mada znam da su Nemci spremni i da tuže kad nešto nije u redu. Mislim konkretno na komšije, pa će možda i ljudi u selima promeniti stav – kaže Nataša Vrućkić.

Ona smatra da ministarka Klekner, čiji rad, kako kaže, već dugo prati, nije do sada ništa uradila po pitanju zaštite životinja.

Najbolji drugari: Savo Pejović s Čalijem Kerovićem

Kutak za odmor

– Nema govora da Barnija ostavljamo u kući da samuje, jer je od nas četvoro neko uvek kod kuće. Ako se i dogodi da koji trenutak ostane sam, on na prvom spratu ima uređeno svoje odeljenje u kojem može da se odmori, ili ako mu je dosadno da siđe i da se prošeta po dvorištu. Barni nikad nije vezan, a ni povocem ga ne opterećujemo, jer takve uobičajene šetnje ne traju dugo.