Kada su tokom 1848. godine, diljem Evrope buknule demonstracije koje su pretile da izazovu revoluciju tektonskiju po karakteru od one iz 1789. godine, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji zahtev, bio je pravo na rad.
Te godine je iz štampe izašao “Manifest komunističke partije” Karla Marksa i Fridriha Engelsa, a godine koje su usledile su bile obeležene borbom za osmočasovno radno vreme, pristojne uslove rada, i na kraju, težnjom ka formiranjem pravednijeg društva u kome neće postojati dominacija jednog čoveka nad drugim. Marks je, kao jedan od najvećih umova društvene misli, pod uticajem Sen-Simona, Furijea, ali i Fojerbaha i Hegela, formulisao svoju osnovnu nit vodilju, koja treba da dovede do stvaranja besklasnog društva, jer su klasni odnosi u korenu svih društvenih sukoba. Diferencijarajući društvene slojeve, on uočava više klasa, sa određenim inherentnim karakteristikama.
U “Manifestu” navodi dve osnovne – oni koji imaju sredstva za proizvodnju, i oni koji su primorani da prodaju svoj rad na tržištu, dok u “Kapitalu”, navodi, pored kapitalista i najamnih radnika, i zemljoposednike, kao treću klasu. Analizom drugih dela, možemo doći do još nekih grupa koje figuriraju kao klasa, ali to ovde nije od primarnog značaja. Primarno jeste shvatanje da najamni radnici, kao podjaramljena klasa, imaju klasnu svest koja predstavlja kvintesenciju revolucionarnog delanja. Čini se da su neke ideje Karla Marksa i Fridriha Engelsa u savremeno doba, aktuelnije nego ikad tokom istorije, o čemu je pisao Centar za istraživanje bezbednosti, koji je Vesti online ustupio pravo na prenošenje teksta.
Turbulentno doba
Završetkom Hladnog rata, svet je ušao u turbulentno doba globalizacije i sveprožimajućeg kapitalizma. Slom Sovjetskog Saveza i socijalizma, uzrokovao je da u zapadnoj Evropi, dotle dominantni kocept države blagostanja, počne da jenjava i nestaje. Naravno, razlozi nisu bili samo eksterne prirode. Država blagostanja se urušila zbog „stagflacije“ (visoke nezaposlenosti i inflacije), ali se ne sme prenebregnuti ni uticaj koji je dolazio spolja, oličen kroz nestanak poluvekovnog protivnika. Pritisak profitnih krugova iz SAD-a je takođe bio velik, pa je i pre nego što je de facto pao Berlinski zid, otpočelo doba neoliberalizma. Tome svedoče i dve političke perjanice ove društveno-ekonomske formacije, tadašnji predsednik SAD Ronald Regan, s jedne, i britanska premijrka Margaret Tačer, sa druge strane Atlantika.
Promovisanjem zakona tržišta kao noseće osovine novog svetskog poretka, čovečanstvo je iz godine u godinu, tokom prethodnih tridesetak godina, napredovalo u pravcu socijalnih nejednakosti, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou. Ispostavilo se da ova ekonomska paradigma očiglednije nego druge, favorizuje oligarhijske strukture, dovodeći do toga da se novac koncentriše u rukama odabranog, malog broja ljudi, a da većina živi nezadovoljavajuće živote. Ideološki sukob, koji je (zasad) rešen pobedom kapitalizma, uslovio je smanjenje mešanja države u tržišna kretanja. Kao rezultat toga, došlo je do privatizovanja svih onih, nekada društvenih pravnih lica, često i onih od kapitalne važnosti za državu i društvo. Neintervencionizam, ideal liberalnog tumačenja tržišnih odnosa, u velikoj meri, uticao je na položaj onih koji svoj rad prodaju na istom tom, „slobodnom“ tržištu – na položaj radnika.
Položaj radnika
Ispunjenje prava radnika je danas, u uvodnim decenijama dvadeset prvog veka, podjednako aktuelno kao i ranije tokom istorije. Jednostavno, prevladavanje kapitalizma i slobodnog tržišta, nije dalo adekvatne rezultate. Neolibelarni ekonomski koncept, baziran na principima ortodoksnog tržišnog fundamentalizma, u mnogim krajevima sveta je pokazao svoju tamnu stranu. U uslovima globalizacije, širenja tržišta i promovisanja ideje o profitu kao jedino važnom cilju, nema previše prostora za poklanjanje pažnje radnicima, uslovima u kojima rade i zadovoljenju njihovih prava na sindikalno udruživanje. Kada se konkurentnost na tržištu nametne kao osnovni cilj, to automatski znači da treba odstraniti sve ono što će tu konkurentnost narušiti i ograničiti.
To je razlog zbog kojih mnoge države, u cilju privlačenja stranih investitora, prilagođavaju zakonodavstvo prohtevima velikih firmi. Tako su tim kompanijama omogućene poreske olakšice, ne kontroliše se njihov uticaj na životnu sredinu, za svako radno mesto, država investitoru plaća i po par desetina hiljada evra, a što je najtragičnije, daju im se odrešene ruke kada je u pitanju eksploatacija radnika.
Najmoćnije među njima, takozvane trans-nacionalne korporacije, obrću profit veći od bruto nacionalnog proizvoda mnogih država, tako da njihove investicije pre predstavljaju asimetrično prijateljstvo u kome političke elite na čelu država, zarad ostvarenja ličnih ambicija, rade šta im se kaže. Primera radi, Wal-Mart Stores jeste kompanija koja ostvaruje veći obim prodaje od ukupnog prihoda država poput Austrije i Argentine, a bruto proizvod Srbije nadmašuje nekoliko desetina puta. U takvom ustrojstvu, logično, najgore prolaze zaposleni u firmama.
Neokolonijalizam
Sve češće se govori o zloupotrebama radnika u mnogim fabrikama širom sveta. Stravično zvuče priče o poslodavcima koji ne dozvoljavaju radnicima da odu do toaleta, da na sekundu predahnu u toku naporne smene, ili o poslodavcima koji nemilosrdno koriste svaku rupu u zakonu, pa primoravaju radnike da rade prekovremeno, vikendom i praznicima. Naknade za taj prekovremeni rad su mizarne, ukoliko ih uopšte i ima. Sistematskom eksploatacijom radnika u nekim regionima sveta, došlo se do toga da se u dvadeset prvom veku govori o neokolonijalizmu, nasleđu onog terora koji je indukovao velika stradanja u zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, i koji je, između ostalog, doveo i do svetskih ratova. U međuvremenu, zbog te favorizacije menadžerskog i vlasničkog sloja, dolazi do enormne koncetracije kapitala u rukama ne samo korporacija, već i pojedinaca.
Ilustrativan je podatak da su trojica najbogatijih ljudi na svetu u 1999. godini, Bil Gejts, Voren Bafet i Pol Alen posedovali više novca nego što je bruto proizvod svih najmanje razvijenih zemalja sveta u kojima živi 600 miliona ljudi. Jaz se u poslednjih dvadesetak godina još više uvećao. Ili činjenica da više od milijarde ljudi na svetu preživljava sa dolarom dnevno. Sledeći logiku društvenog funkcionisanja gde se tržišni mehanizmi predstavljaju kao lek za sve boljke društva, došli smo u situaciju da su u mnogim kompanijama uslovi rada i tretman radnika približni periodu „divljeg“ kapitalizma, kada se radilo petnaestak sati dnevno, i kada su radnici spavali pored mašina.
Svaki pomen eventualnog sindikalnog udruživanja, protesta i štrajkova, žigosan je „zlokobnim“ nazivom „crvene opasnosti“ i „naopake ideologije“.
Klasni sukob
Vrhunac katastrofe, kroz koju prolaze radnici na periferiji svetskog kapitalističkog poretka, nastaje onda kada politički predstavnici, koji su birani da štite upravo njihove interese, staju na stranu eksploatatorskog investitora u tom klasnom sukobu.Uzimajući u obzir svetski trend marginalizacije značaja radnika, kao ljudskog bića sa svojim potrebama i prohtevima, ulazimo u doba koje se, opravdano može nazvati robovlasničkim. Jedina razlika od onog poretka koji je silno zlo naneo ljudskoj civilizaciji, pored vremenske distance, jeste u perfidnosti ove nove, neokolonijalističke formacije. Kao što su svojevremeno u Kongu, belgijski vlastodršci slali ne samo privrednike i upravnike, već i sveštenike, da bi domorodačkim radnicima objasnili kako nema potrebe da se bore za svoj život na zemlji i da se bune protiv „belgijskih civilizatora“, već da je zagrobni život ideal, u kome će biti slobodni, tako danas imamo najrazličitije pokušaje da se radničko nezadovoljstvo pacifikuje.
U tu funkciju su stavljeni mediji, filmovi, serije, jeftina literatura i kancerogeni rijaliti programi. Bežeći od teške stvarnosti, ljudi se povlače u svoju zonu komfora i zabluda, što dovodi do potiskivanja nerešenih problema iz svakodnevice. O tome kakve dezintegrativne procese po porodicu radnika pokreću nesigurnost posla, nedovoljna zarada ili mobing od strane poslodavca, ne treba trošiti reči.
Da li će u budućnosti doći do buđenja klasne svesti kod onih najugroženijih pripadnika zajednice, ostaje da se vidi. Do tada, nejednakost i socijalni jaz će biti neke od osnovnih odlika savremenog sveta neoliberalnog kapitalizma.
