U. Raš
Kilometri nisu prepreka: Bojana Vukajlović i Miloš Balucić

Dosad najmasovnija Evropska smotra Srba u dijaspori i regionu okupila je oko 3.000 učesnika koji su se dva dana borili za trofeje „Vesti“, ali su se i družili i zabavljali u srpskoj prestonici.

Takmičenje nije moglo da prođe bez rodbine koja živi u Srbiji i koja je svaki nastup proživljavala emotivno kao i sami takmičari. U Beogradu se okupilo „šareno“ društvo sa svih meridijana, a neumorni reporteri našeg lista tokom vikenda popričali su sa mnogima od njih.

Ko je sve došao na Smotru, kakvi su im utisci, ko ih je bodrio, da li su zadovoljni svojim rezultatom i gostoprimstvom domaćina i organizatora, čitajte samo u „Vestima“.

Smotre folklora su mesto susreta starih prijatelja, članova porodice, igrača iz svih delova sveta… Tu se od zaborava brani srpska tradicija, ali i rađaju najlepše ljubavne priče. Da nije bilo Smotre srpskog folklora u Švajcarskoj 2018. godine, Bojana Vukajlović (19) i Miloš Balucić (20) možda nikad ne bi imali tu sreću da sretnu jedno drugo i spoznaju šta znači ljubav. Jedno drugom su srodne duše i veruju da je sudbina želela da se sretnu baš tu, na sudaru srpske kulture i običaja.

– Naša priča počela je pre više od godinu dana. Upoznali smo se na Smotri za Švajcarsku, ali nismo odmah počeli da se zabavljamo. Kako živimo u različitim gradovima, nakon što smo se vratili svako svojoj kući, krenulo je višemesečno dopisivanje. Upoznavali smo se, zbližavali i konačno posle skoro godinu dana uplovili u vezu – počinje Miloš priču o njihovom susretu.

On igra za KUD „Karađorđe“ iz Berna. Ona za KUD „Nikola Tesla“ iz Lucerna. Iako su se sreli kao takmičari koji se nadmeću jedno protiv drugog, ne osećaju se kao rivali.

– Mi se sada za našu ljubav borimo zajedno, tako da nas ne vidim kao rivale. Iako su ansambli različiti, naš cilj je isti, a to je očuvanje tradicije i očuvanje ove divne emocije koju delimo. Razdvaja nas nešto više od 100 kilometara. To nije neka prepreka. Za manje od sat vremena vožnje, ja sam kod nje, ili ona kod mene, tako da uopšte nemam osećaj da smo razdvojeni – rekao je Miloš.

Bojana je stidljivija kada je reč o emocijama, ali njeni osmesi i pogledi upućeni Milošu govore više od hiljadu reči. Kako kaže, oseća neopisivu sreću jer je sve u njenom životu na svom mestu baš zahvaljujući folkloru. Počela je da igra sa samo četiri godine.

– Roditelji su odlučili da me upišu negde gde ću biti više u kontaktu sa srpskom decom i našim jezikom. Moj ujak je tada bio predsednik KUD-a pa je to bila sjajna prilika da počnem. Mislim da je važno da se održava tradicija u dijaspori, jer naš narod živi na sve strane i da bi opstao kao srpski narod mora da drži do svoje tradicije. Mi imamo bogatu tradiciju i divan folklor i treba da je svima pokažemo – kaže Bojana.

Ljubav prema folkloru nasledila je od roditelja, a kasnije je prenela i na mlađeg brata.

– Svi oko mene vole da igraju, i tata i mama, i brat, a sada i moj dečko. Možemo da napravimo porodični ansambl – kroz osmeh kaže Bojana.

Ponosna mama

Bojanina mama Julijana Vukajlović ponosna je na ćerku, ali i potencijalnog zeta Miloša.

– On je divan momak, njih dvoje su non-stop zajedno i mnogo se vole. Šta više mogu poželeti za svoje dete. Ja sam došla na Smotru ovde u Beograd da pružim podršku svom detetu. Ona je rođena za folklor, u nošnji izgleda prekrasno. Meni je drago što ona to voli jer svako treba da drži do svog – zaključuje mama Julijana.

Poslušao prijatelje

– Imao sam drugove u kulturno-umetničkom društvu koji su stalno pozivali da im se pridružim. Često sam gledao njihove nastupe, počelo je to sve više da me privlači, pa sam odlučio da se priključim i ja. KUD-ovi su za nas u dijaspori divna stvar, jer se okupljamo svi oko nečeg najlepšeg što Srbija ima, a tu srećemo i svoje prijatelje, buduće supruge… – rekao je Miloš.