Z. Raš
SKSC "Šumadija" iz Hajlbrona

Dosad najmasovnija Evropska smotra Srba u dijaspori i regionu okupila je oko 3.000 učesnika koji su se dva puna dana borili za trofeje „Vesti“, ali su se i družili i zabavljali u srpskoj prestonici. Takmičenje nije moglo da prođe bez rodbine koja živi u Srbiji i koja je svaki nastup proživljavala emotivno kao i sami takmičari. U Beogradu se okupilo „šareno“ društvo sa svih meridijana, a neumorni reporteri našeg lista tokom vikenda popričali su sa mnogima od njih. Ko je sve došao na Smotru, kakvi su im utisci, ko ih je bodrio, da li su zadovoljni svojim rezultatom i gostoprimstvom domaćina i organizatora, čitajte samo u „Vestima“.

Jedan od ansambala koji se tokom Evropske smotre folklora u Beogradu izdvojio ne samo dobrom igrom, nego i slogom i pozitivnom energijom koja vlada među svim članovima jeste SKSC „Šumadija“ iz Hajlbrona u Nemačkoj. Oni ne broje medalje, već trenutke pune smeha i druženja i zbog toga su uvek među omiljenim društvima na Folklorijadi.

Stefan Nikić (22) igra već tri godine, a kako kaže, probe ne propušta.

– Folklor je jedan od najboljih načina da se očuva tradicija i kultura. Meni je to veoma važno, i želim da širim pozitivne poruke koje divne koreografije nose. Ako budem imao decu, neću ih terati da igraju, ali se nadam da će se inficirati folklornim virusom isto kao i ja – kaže Stefan.

Smotrama se uvek raduje, jer je to prilika da upozna ljude iz drugih ansambala, vidi kako oni rade, kakve koreografije pripremaju.

– Tu se stiču nova prijateljstva, rađaju se i ljubavi, bude svega. Pored tradicije, prijateljstvo je najvažniji začin svakog dobrog ansambla.

Mladi uz folklor i druženje mogu očuvati srpski identitet i sigurno je da neće propasti i nestati, jer mi tvrdoglavo držimo do sebe i to je sjajna osobina Srba – dodaje Stefan.

Njegov drug iz ansambla Darko Adamović (17) ponosan je na svoje poreklo.

– Važno je održavati srpsku tradiciju, tome su me učili roditelji i to je moj moto. Tata mi je iz Republike Srpske, a mama mi je Nemačke. Volim da dolazim u tatin rodni kraj. To je moja oaza. Familija, prijatelji, okolina, sve je nekako slađe čim se dođe među svoje. Mi smo uvek u kući držali do svoga, učio se srpski jezik, ćirilica… Kroz folklor koji igram pet godina naučio sam mnogo toga što nisam znao o svojim korenima i moji roditelji su ponosni na mene – rekao je Darko.

Uvek jedni uz druge: Darko, Katarina i Aleksija

Uz „Vesti“ svaki dan

Stefan kaže, „Vesti“ da se u njegovoj kući svakodnevno čitaju.

– Tata obožava da kupi štampano izdanje, to je njegov ritual. Ja sam mlađi, pa sam okrenut internetu, tako da pratim „Vesti“ preko portala. Nama tamo mnogo znači da čujemo šta se u Srbiji dešava. Ja sam rođen u Nemačkoj, ali moja porodica potiče iz Republike Srpske, tačnije iz Doboja. Uvek tamo rado idemo i uživamo, a kad nismo u Srpskoj, onda nam „Vesti“ pomažu da ne osećamo preveliku nostalgiju. U domovini je priroda lepša, mirisi, predivna hrana… Ne zna se šta je bolje, da li pite, ili ćevapi, pasulj… – priča Stefan.

Ansambl je druga porodica

Katarina Vukotić i Aleksija Trbojević najviše uživaju u vremenu provedenom na probama i nastupima.

– Za mene je moj ansambl druga porodica. Držimo se, tu smo uvek jedni za druge. I kad je problem i kad je sreća i radost, tu smo. Ja sam uvek obožavala da igram, pa je folklor bio sjajan izbor – kaže Katarina.

Aleksija obožava da obuče nošnju.

– Kad obučem nošnju, osećam se nekako posebno. Ja tada nisam samo Aleksija, nego predstavnik svog naroda, simbol tradicije i identiteta i smatram da je moja dužnost da odigram najbolje što mogu – zaključuje Aleksija.