“Bio je umoran, on je bio spreman, ali ja nisam”, rekao je poznati američki voditelj Džon Stjuart o svom preminulom psu.
Ta jednostavna rečenica odražava iskustvo kroz koje su mnogi prošli – da je ljubimac možda otišao u miru, ali da srce vlasnika ostaje slomljeno.
Za one koji nikada nisu imali kućnog ljubimca, bol zbog njegovog gubitka može delovati preuveličano. Ali za milione ljudi širom sveta koji svoje pse, mačke i druge životinje smatraju članovima porodice, smrt ljubimca donosi tugu koja je često jednako duboka kao gubitak voljene osobe.
I ne samo da tako izgleda – nauka potvrđuje da je osjećaj gubitka stvaran, složen i dugotrajan.
Kada ljubimac postane porodica
Prema istraživanjima, oko 62 odsto Amerikanaca ima kućnog ljubimca, a slični brojevi važe i za mnoge evropske zemlje.
Ljubimci nisu više samo “životinje” koje čuvamo, oni su saputnici, uteha, pa i oblik bezuslovne ljubavi koji retko nalazimo među ljudima. Ljubimci nas prate kroz važne trenutke u životu, često intuitivno reaguju na naše emocije, i pružaju konstantnu fizičku i emocionalnu prisutnost.
Naučnici su primetili da ljudi često koriste zajednički identitet kad govore o ljubimcu. Izrazi poput “mi idemo u šetnju” ili “ovako izgleda naš dan“ ukazuju na to koliko su vlasnici poistovećeni sa svojim ljubimcima. Ovakva emocionalna integracija znači da njihov odlazak ostavlja osećaj praznine koji je teško popuniti.
Uprkos snazi ovog bola, mnogi ljudi osećaju da ne smeju otvoreno da tuguju, jer ne dobijaju društvenu potvrdu da je to “prava” tuga. A upravo je priznavanje tog bola prvi korak ka isceljenju.
Empatija, razumevanje i otvoren razgovor o gubitku ljubimca pomažu da se izbegne osećaj usamljenosti i potištenosti.
Tugovanje za ljubimcem nije slabost, već odraz duboke ljubavi.
I kao što se ne bismo stideli što tugujemo za prijateljem ili članom porodice, ne bismo smeli ni zbog psa, mačke ili bilo kog stvorenja koje nam je ispunilo život.
Uprkos tome, tuga nakon smrti ljubimca se često umanjuje, pa mnogi ostaju da tuguju tiho, bez podrške i razumevanja okoline.
Pet ključnih faktora tuge
Stručnjaci su identifikovali pet glavnih tema koje oblikuju proces tugovanja zbog smrti ljubimca:
1. Dubina emocionalnog odgovora vlasnika, koja varira, ali je često veoma intenzivna.
2. Kompleksnost odluke o eutanaziji, koja kod mnogih izaziva osećaj krivice i duboku unutrašnju borbu.
3. Izolacija usled nepriznate tuge – tzv. “diskvalifikovana tuga”, gde okolina ne shvata ozbiljnost gubitka.
4. Nejasan gubitak, kao kada ljubimac nestane ili pobegne, ostavljajući vlasnika u stanju neizvesnosti i nade.
5. Mehanizmi suočavanja, koji uključuju rituale, uspomene, duhovnost i podršku bližnjih.
Svako tuguje na svoj način, neko čuva igračku ili činiju, neko pravi spomenar sa slikama, dok neko traži utehu u veri ili u razgovorima sa ljudima koji razumeju njegovu bol. Ono što je sigurno jeste da sećanja i osećanja prema ljubimcu ne nestaju.
