Baviti se onim za šta si se školovao i što voliš je životni dar u vremenu kada mnogi ljude rade posao za koji se nisu obrazovali. Jedna od tih osoba koje su imale sreće da se posvete odabranoj misiji je Miroslava Radojević, Srpkinja iz Ciriha, koja je skoro tri decenije obavljala najhumaniji posao, a to je pomaganje bolesnim ljudima.
– Rođena sam u Subotincu kod Aleksinca, završila sam Medicinsku školu u Ćupriji i radila skoro 30 godina u zdravstvu. Završila sam školu za anesteziju i 1990. sam otišla u Švajcarsku i tamo radila do penzije, do 2010. godine kao anestetičar, a onda nastavila kao temporer po celoj Švajcarskoj. Mogu samo reći da baviti se tim pozivom je, zaista, bilo prelepo; uživala sam u svom radu i mogu samo da kažem da je moj poziv bio moja najveća ljubav. Nema veće nagrade od budnog pacijenta bez bolova – kaže Miroslava za Vesti online.
Osim što je poznata po širokom osmehu i dobroti, Miroslava je talentovana i za pisanje poezije. Svakodnevica ju je nadahnula i da svoja osećanja oblači u stihove, pa je objavila dve zbirke pesama i jedan roman.
– Napisala sam dve knjige poezije, jednu samostalno, a jednu sa mojom ćerkom Tanjom – „Vidimo se ujutru“ i „Sanjam obale sreće“, a proza je „Uspavaj me nežno“. Moje zanimanje je moja ljubav – zaključuje Miroslava.
