Tanjug

Slovenački kantautor Zoran Predin predstaviće se pred beogradskom publikom koncertom Zoran peva Arsena, 15. novembra u Kombank dvorani. Četiri decenije posvetio je muzici, a s grupom Lačni Franc ispisao je najlepše stranice u istoriji slovenačke i jugoslovenske scene.

Dugogodišnje prijateljstvo s Arsenom Dedićem započelo je ranih 80-ih godina prošlog veka, a jednom prilikom je izjavio da mu je Arsen kao brat.

– To je stvar srodnih duša. Kada smo se upoznali rekao mi je da ga podsećam na Džima Morisona iz Dorsa i to mi je bio veliki kompliment. Poslovna saradnja pretvorila se u porodično prijateljstvo. Velika je odgovornost pevati Arsenove pesme, a odabrao sam one u kojima sam pronašao najviše sebe. Znao sam da moram držati nivo, da moram ispoštovati sve one glavne stvari koje su u pesmi s njegove strane postavljene, ali da moram biti hrabar i uzeti sebi slobode da dodam tome nešto svoga i nešto žanrovskog. Na početku su bili svi skeptični, jer im jednostavno nisam znao objasniti kako to čujem, a kad smo to oživeli, kad je to postalo realno onda su svi rekli, pa to je sjajno. I to je meni najveća nagrada – kaže za „Vesti“ Predin.

Na naše pitanje kakva je njegova muzika bila nekad, a kakva je sad, on kaže:

– Iz mog ugla mogu reći da se ništa nije promenilo. Meni je muzika način života, zbog nje sam se rodio. Sve što radim radim za ona dva sata na bini i taj naš sadašnji razgovor, intervjue. Uživam i živ sam u ona dva sata na bini. Jednostavno kad ti to postane jasno onda je sve lakše.

Za Predina nikada nije bilo dileme da kvalitetna muzika koja ide iz srca autora uvek ima publiku.

– Pevao sam svoju istinu i pokušavao da obuhvatim neke globalne probleme ljudi širom sveta. Uvek sam bio iskren i hrabar. Ljudima je krajem 80-ih bila potrebna istina, a kasnije se sve oko nas, čitav sistem vrednosti pretvorio u svoju suprotnost. Nisam odustajao ni tada i na kraju sam uspeo da održim glavu iznad vode. Nisam potonuo uprkos usponima i padovima koji svako od nas lakše ili teže preživljava. Generacijski ukusi i političke i ekonomske okolnosti se menjaju, ali kvalitet je uvek na ceni.

Rado viđen gost

Predin je uvek rado viđen gost pred beogradskom publikom s kojom ima poseban odnos.

– Da, to je tako otpočetka. Uvek sam bio iskren prema publici, ne samo prema beogradskoj, nego uopšte. Ali, u Beogradu su to znali da cene i dan- danas je moja publika vrlo raznolika. Nije samo moja generacija. Ima puno mladih ljudi i ja se tome radujem.

Pesma za Magi

Teško mu je, kako kaže, pao odlazak ljudi s kojima je bio veliki prijatelj.

– Kada slaviš 40 godina, kada počnu da snimaju film o tebi, onda prebrojiš ljude koji su nestali u međuvremenu zbog raznoraznih tužnih razloga i shvatiš da zapravo neki od najbitnijih, barem u mojoj karijeri već dugo nema.

Bilo je puno onih koji su uticali na mene. Sanjao sam Margitu Stefanović Magi kako je prošla pored mene i odmah sam dobio ideju za tekst i napisao pesmu. Naslov sam dao aluziju na pesmu „Oči boje meda“, kao „Kosa boje srebra“. I drago mi je što tu pesmu pevaju ljudi sa mnom na koncertima i da svima koji su je znali da nađu u toj pesmi pravu poetiku koja nju opisuje.