commons.wikimedia
Knjaz Danilo I Petrović

U predvečerje poslednjeg julskog dana 1860. godine odjeknuo je pucanj iz kubure uperene u pleći mladog, tada tridesetčetvorogodišnjeg crnogorskog knjaza Danila Petrovića, prvog svetovnog vladara iz ove dinastije, koji je seo na crnogorski presto osam i po godina ranije. Atentatoru Todoru Kadiću nije zadrhtala ruka, rana je bila smrtonosna i knjaz je sutradan podlegao.

Od tada do danas, uz isticanje nespornih zasluga za državnost Crne Gore, koje će osamnaest godina posle njegove smrti uroditi plodom na Berlinskom kongresu 1878, kada je Crna Gora upisana na spisak evropskih država, traju uporna nastojanja da se nekako zabašuri i pod tepih zaborava gurne naličje njegove tiranske vladavine, zločini i nepočinstva nezapamćena u crnogorskoj istoriji. Ta nastojanja su posebno došla do izražaja ovih dana.

Opomena i nauk

Prvo je Matica Crnogorska nedavno objavila treće izdanje knjige „Ubiše knjaza“ Momčila Šaletića (važno je napomenuti da je u pitanju Bjelopavlić, koje je knjaz Danilo posebno zadužio!). On „nepristrasno“ tvrdi da je „skoro 150 godina lik knjaza Danila bio prekriven zaboravom pod teretom kleveta ‘uvezene’ i domaće prljave političke propagande i izmišljotina o njemu kao vladaru i čovjeku…“

A koliko je istinita ova tvrdnja dovoljno govori podatak da Šaletić ne zna ili namerno neće da zna da razumije Njegoša, možda i nema vladara iz ove dinastije koji je u minulih 160 gdina bio više u žiži javnosti, kojim su se, na ovaj ili onaj način bavile desetine i desetine znamenitih istoričara, akademika, profesora, hroničara, istraživača, pisaca, novinara, od tri Vuka, Karadžića, Vrčevića i Popovića, od Pavela Apolonoviča Rovinskog i dr Jovana Erdeljanovića, od vojvoda Marka Miljanova, Gavra Vukovića i Sima Popovića, od istoričara Dušana Vuksana, dr Andrioje Lainovića, dr Sava Vukmanovića, Jagoša Jovanovića, dr Dima Vujovića, Jevta Milovića, Petra Šobajića, Rista Dragićevića, akademika Zorana Lakića i naročito akademika Branka Pavićevića, do Isidore Sekulić i Mihaila Lalića, da ne spominjem brojne savremene istoričare i hroničare, pa ni malenkost potpisnika ovih redaka čija je knjiga „Zeko mali“ doživela pet izdanja i u Crnoj Gori prodata u 11.000 primeraka!

Ovih dana se oglasio i Andro Martinović, reditelj i direktor crnogorske kinoteke i na velika zvona najavio novi filmski projekat posvećen knjazu Danilu, a iz svega je jasno da se ni on, naravno, neće baviti onom tamnom stranom biografije ovog vlastodršca, onim što mu je posle samo osam godina vladanja došlo glave.

Zbog svega toga, neophodno je još jednom otvoriti te sumračne stranice iz životopisa knjaza Danila kako bi to bila opomena i nauk i svakom običnom čoveku, a nekmoli sadašnjim i budućim „gospodarima“, svima kojima dopadne u ruke mač moći i vlasti, jer – oko toga barem nema spora – svako zaboravljeno zlo može i da se ponovi.

Atentat u Kotoru

U tome pob meo zazi nje genocidne pohare Ku턍a, njegovi krvavi pohodi na Pi, Bjei턇e i Crmničane i nje ned ob턍u sa prov i neistomišljenici i (sud njegovog brata od tetke Stevana Pe턇a Cu u tom poe je sva najizrazi prir), bezdušni razračuni sa svima koji su mu na bilo koji način protivurečili ili samo grdnu reč kazali na njegov ili na račun njegove porodice ili vladavine.

Istina o ovim detaljima iz biografije knjaza Danila predstavlja branu, protivtežu svima onima koji bi sada, 160 godina posle njegove smrti, po svaku cenu hteli da zažmure pred istinom, da od njega naprave sveca i najgrandiozniju pojavu, ne samo u dinastičkoj lozi Petrovića, nego i u crnogorskoj istoriji uopšte. Da zažmure pred svim zlotvorstvima koja su obeležila osam i po godina njegove tiranske vladavine, pred neporecivom činjenicom da je on, odnosno njegov brat veliki vojvoda Mirko po njegovoj volji i naređenju, za svoje kratke vladavine pobio daleko više crnogorske nejači, čak i nekršetene dece, nego svi turski paše i veziri koji su za to vreme pohodili i vojštili na Crnu Goru.

I sam atent u Ko, odnosno ubistvo knjaza Danila, i poe 160 go iza nemi i spoa. Još ima velike neaoi i neosnovanih sumi oko stvarh razloga ubiva knja Da, šta je mo To Kadića da te poslednje jule no턇i 1860. go dig ru na svog goo i ta pot텡e smrt pre, ne sa se, nego i cem bratvu Ka턇a i svi ko su sa nji bi kakav rod.

Gornji ostroški manastir

Nacionalistička euforija

Plima apologetske, da ne kažem nacionalističke euforije, koja, posebno u proteklih desetak godina prati priču o atentatu u Kotoru, slavopojke o „silnom rodoljublju“, „velikoj ličnoj hrabrosti najdržavotvornijeg crnogorskog vladara“ od kojega mlada pokolenja treba da uče kako se voli i brani svoja domovina, o njegovom Zakoniku, „najznačajnijem crnogorskom pravnom spomeniku“ – razlog su za još jedno podsećanje na vladavinu „Zeka malog“, „Zeka manitog“, kako ga je narod u ono vreme krstio. Jer, nema nikakve sumnje da svako zlo koje i danas pritiska Crnu Goru, vuče koren od njega.

Mač draži od krsta

Istini za volju, odmah se mora istaći da se i on imao na koga i ugledati, jer su i neki njegovi slavni prethodnici na tronu pod Orlovim kršem u obračunima sa neistomišljenicima češće trzali mač nego krst. Knjaz Danilo je ipak isprednjačio. Njegovi „izumi“ su ubistva i likvidacije bez suda i suđenja, plaćena i naručena ubistva, „sačekuše“ i ubistva iz mraka, podmetačine i provokacije; u njegovo vreme su se nakotili potkazivači, podvodači, žbiri i špijuni, lihvari i zelenaši, kamataši i uterivači dugova, oni koji su bili spremni da za gospodara učine i najsramotnija (ne)dela. Sve to će kasnije u dugoj, gotovo šezdesetogodišnjoj vladavini razraditi njegov naslednik, sinovac Nikola Petrović, a do savršenstva dovesti savremeni crnogorski „gospodari“.

Sutra – 160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (2): Njegošev testament

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime