Pixabay

Glas o hrabrom i viteškom držanju Boškovića u izgnanstvu, u Spužu i Skadru, to što ni po koju cenu nisu pristali da uzmu oružje i pod turskim barjakom vojšte na Crnu Goru, brzo se pročuo i u Crnoj Gori i proneo i do Cetinja.

Knjaz Danilo je, izgleda, ipak osjećao veliku grižu savesti i kajanje zbog postupka prema
Bjelopavlićima, posebno prema Boškovićima, mada to nikada dok god je bio živ nije
otvoreno ispoljio i javno priznao. Na navaljivanje glavara, među kojima se posebno istakao
serdar Jole Piletić, knjaz se ipak odobrovoljio i odobrio da se Boškovići mogu vratiti u Crnu Goru. U tome je, po prilici, posebno važnu ulogu odigrao Nikola Musulin, Srbin, učitelj u
Skadru, koji je, sem što je napisao pismo lično knjazu Danilu o Boškovićima i njhovom
držanju u Skadru, objavio i članak u novinama, u bečkom „Svetovidu“, izdižući tako ovaj slučaj i primer Boškovića na evropski nivo.

Pakosni čin

Nakon knjaževog odobrenja, sve ostalo je bilo lakše. Serdar Jole Piletić je sa podgoričkim zapovednikom Alijom Spahijom Lekićem udesio i iscenirao bekstvo Boškovića i oni su uoči Vaskrsa 1855. godine prebegli u Crnu Goru, gde ih je, u blizini Podgorice, dočekao Jole Piletić sa dve stotine Pipera. Knjaz Danilo ipak nije mogao odoleti svojoj pizmi i pakosti i pokušao je ponovo da ponizi Boškoviće i umanji im ugled u narodu. Odmah po povratku, pozvao ih je na Cetinje i izrekao im kazne: popu Ristu, popu Đoku i Vidu Novakovom Boškoviću po sto dukata, ako žele da im se povrate imanja, a umesto oružja dao im je posebno skovane kusture.

„Knjaz naredi Ivu Rakovu (Radonjiću) – piše Vuk Popović o tome Vuku Karadžiću polovinom maja 1855. godine – da svakome pri oputi vezanu britvu o pasu objesi i da ih nose po ženski umjesto svoga junačkoga oružja, a jednome opet da privežu čaktar o vratu za nekakvu lupeštinu. I suviše naredi po svoj Crnoj Gori ako iko od ovijeh i jednog vidi đe bez britve, ili onoga bez čaktara, slobodno da ga može ubiti iz puške! Suviše zvao ih je Britvići i metnuo globu od 50 talijera, ako ih iko više zovne Boškovići da plati uput. Ove su britve navlaš za njih skovane, a jedna visi u Biljardi i ispod nje je napisano: „ovo su Britvići“.

(Priređivači knjige vojvode popa Rista Boškovića „Istorijske priče iz povjesnice Bjelopavlića“, pak, na sličan način opisuju ovaj nečasni i neviteški postupak knjaza Danila, ali i tvrde da mu zet, pop Risto, nije ostao dužan:

– Hvala ti, gospodare, ali mi nijesmo za kusture već za sablje i mačeve, koje su naši stari
nosili, a ne prodavali krtolu u Kotoru – odgovorio mu, bajagi pop Risto, aludirajući na knjaževog oca Stanka kojeg su protivnici pogrdno zvali Stanko krtolaš, ali je u to zaista teško verovati jer je opaki i okrutni knjaz i za mnogo manje skidao glave s ramena.)

Knjaz je ubrzo potom ponovo pozvao Boškoviće i pred svim najviđenijim crnogorskim glavarima, umesto kustura podelio im srebrne sablje. Vojvodu popa Rista imenovao za senatora, popa Đoka za upravitelja manastira Ostrog, a Baja, sina Vida Novakova, za komandira sviju Bjelopavlića, na mesto dotadašnjeg komandira Blaža Radovanova Radovića.

Junaštvo na delu

Nedugo zatim, knjaz je morao da ukaže još jednu počast Boškovićima: da im okači na grudi visoka odličja koja im je preko crnogorskog vladarskog dvora uputio lično turski sultan, zadovoljan njihovom hrabrošću i odvažnim držanjem u Skadru.

„Za junaštvo pokazano đelom i riječju tvrđom od kamena“ – napisao je, kako kaže Tomo Oraovac, veliki vezir u gramati koja je pratila odličja upućena Boškovićima. Svom šuraku,
knjazu Danilu, koji ga je tako strašno za srce ujeo, posebno time što mu je decu smakao, pa i njegovom nasledniku, knjazu i kralju Nikoli, vojvoda Risto Bošković se do kraja života svetio i prkosio im time što je visoko tursko odlikovanje, zvezdu sa polumesecom prvog reda, uvek nosio pod grlom, iznad odlikovanja koja je dobijao sa crnogorskog dvora.

Nikada, međutim, za života (umro je u dubokoj starosti 1903. godine), nije došao u posebnu posetu ni knjazu Danilu, ni potom knjazu Nikoli, mada je revnosno obavljao
dužnost senatora. A možda najveće priznanje i satisfakciju dobio je pop Risto Bošković dve godine nakon smrti knjaza Danila. Prilikom pohoda na Crnu Goru, 1862. godine, Omerpaša je nekoliko dana boravio u napuštenoj kući popa Rista Boškovića na Orjoj Luci. Na okretku, međutim, nije dopustio da se kuća spali kao i većina ostalih po Bjelopavlićima, već mu je napisao i ostavio poruku:

„Dragi vojvodo, žalim što tvoju glavu ne nosim u Skadar. Iz poštovanja prema tvome junaštvu i kuraži, ostavljam ti kuću u kojoj sam boravio nekoliko dana netaknutu, kao
znak da junak junaka i krvnik krvnika mora poštovati „.

Inače, po povratku iz izbeglištva, kad je umesto kuće zatekao zgarište i ucveljenu suprugu
Janu, kad je saznao šta mu se desilo sa decom, pop Risto Bošković je odlučio da se zakaluđeri, digne ruke od svega i povuče se u manastir. Sprečili su ga u tome njegovi rođaci i prijatelji i njegova verna Jana koja mu je, ipak, kasnije donela veliku radost – kao što je već naglašeno, čak u pedeset petoj godini je zatrudnela i rodila mu sina Sava…

Osramotio si sebe“

Knjažev postupak, to što nije održao datu reč i što je na takav način pokušao poniziti Boškoviće izazvao je dodatno nezadovoljstvo i gnev kod Crnogoraca,
a serdar Jole Piletić je, kako piše Tomo Oraovac, otvoreno zamerio gospodaru:

– Osramotio si sebe, gospodare, a ne Boškoviće. Šta sjutra čeka mene i moga druga od tebe, kad ovako nešto činiš prema silnim i velikim Boškovićima…?

Sutra: 160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (14): Krvava svadba

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime