commons.wikimedia
Otmen vladar: Vladika Drugi Petrović Njegoš (portret J. Tominca)

Petar Drugi Petrović Njegoš je izgleda bolje od ikoga znao da mu neće biti duga veka. Osetio je da njegovoj grudobolji nema leka i da mu se život ubrzano privija kraju, u cvetu mladosti. To je sigurno bio jedan od razloga da vrlo rano počne razmišljati o svom nasledniku na crnogorskom prestolu, da iz tri ogranka svog užeg bratstva traži muški pomladak dostojan njegove vladičanske krune.

Izbrojani dani

Po tome što je izabrao dva moguća kandidata i kako je zamislio njihovo školovanje i pripremanje za vladarski tron, moglo bi se zaključiti da je želeo da njegov naslednik ostvari ono što on nije uspeo – da razdvoji duhovnu i svetovnu vlast, odnosno da Crna Gora konačno dobije svetovnog gospodara i krene u razvoj putevima moderne evropske države.

Tu ulogu je, po svemu sudeći, Njegoš bio namenio svome sinovcu Pavlu, sinu starijeg brata Pera. Tog mladića, on je uputio na školovanje u Rusiju, u Peterburg, i to ne u neku duhovnu školu, već u carsku vojnu akademiju. U isto vreme, Njegoš je kod sebe na Cetinje na školovanje doveo i Danila, sina svog brata od strica Stanka Stijepova Petrovića, za kojeg je verovao da je sposoban za vladičansku mitru.

Njegoš time nije oduševio ni starijeg brata Pera, ni brata od strica Đorđija, ni njihove brojne pristalice, ali će se to pokazati tek kasnije, kad je postalo izvesno da su Njegošu izbrojani dani, odnosno kad je on 18. oktobra 1851. godine zauvek sklopio oči.

Sudbina se, međutim, tragično poigrala, pa nije sve ispalo ni po Njegoševoj volji i naumu. Posle samo dve godine, Pavle Perov se razboleo i umro u Rusiji, tako da je Danilo Stankov ostao jedini kandidat za njegovog naslednika. Njegoš je to i pismeno ozvaničio u testamentu koji je napisao godinu i po dana pre smrti.

Dogorela sveća

U maju 1850. godine, dok je, ophrvan teškom bolešću, leka tražio u pitomini i toplini Boke Kotorske, uviđajući verovatno da njegova životna sveća ubrzano dogoreva, mladi vladika je sročio svoju potonju volju. Zanimljivo je da su četiri od pet tačaka testamenta Njegoševa uputstva kako da se raspolaže sa njegovim novcem, a samo jedna, ona za državu najvažnija, razrešava pitanje njegovog naslednika na prestolu:

„Za naslednika mojega ostavljam Danila, Stankova sina i mojega sinovca. Njemu ostavljam vlasništvo kako je od starina uzakonjeno u Crnu Goru. Istome Danilu svekoliko moje dvižimo i ne dvižimo što imam u Crnu Goru ostavljam, a preporučujem mojemu bratu Peru da Danila u svačemu kako svojega sina nastavljaja (pomaže, podučava, prim.B.S) doklen se Danilo učini sposobnim narodom upravljati…“

Predosećajući skoru smrt, Njegoš je testament poverio na čuvanje ruskom konzulu u Dubrovniku Jeremiji Gagiću, a Jagoš Jovanović tvrdi da se po jedna kopija testamenta čuvala u Beču, kod tamošnjeg ruskog izaslanika i u Petrogradu. Njegov sadržaj je, međutim, uglavnom bio poznat i još za života vladike Rada izazivao nezadovoljstvo, posebno kod Pera i Đorđija Petrovića i njihovih ne malobrojnih pristalica, koji se nisu mogli pomiriti s tim da kruna i vlast dođu u ruke „gologuzog i bogobitnog Stankovog zelembaća“, da na presto pod Orlovim kršem sedne „sin Stanka krtolaša…“

Pepeljav plavušan

Danilov najautentičniji portret je, čini se, u samo jednom pasusu napravila velika Isidora Sekulić u svojoj čuvenoj knjizi „Njegošu knjiga duboke odanosti“. Ona najpre ističe lepotu i osobine Petrovića koji su pre njega sedali na tron pod Orlovim kršem, a zatim piše:

„Ovaj, gle, kao da se otkinuo od klupčeta! Svršeno sa lepotom i stasitošću; od svetosti Petra Prvoga, ni traga; od poezije Petra Drugoga, ni traga. Sabijen, tučkast, pepeljav plavušan, velike glave, zelenih očiju, grubih crta, neintelektualnih crta, stisnutih usta bez osmejka, u fotelji sedi neskladno suviše uspravljen, daleko od naslona; mišice mu odviše duge, mišići u nogama gotovi na ustajanje, kao da je logor oko fotelje. Pogled hladno gord, rešen, malo ljut. Gospodstvo Petrovića otsutno. Otmenost vladika bila i prošla. Knjaz i energija; političar i program. Volja i zapovest gvozdene, ako treba, zla. Pisao je Crnogorcima, koji su imali da svrše neki posao: ‘Pazite šta govorite, nemojte da blejite, jer ako vam dođem tamo, kamen na kamenu neće ostati. To znadite, i da ste zdravo. Neumoljivost se prostrla u Danilu na portretu od nožnih prsta do čela…“

Ostaće zauvek velika zagonetka zašto se Njegoš opredelio da baš njega ustoliči za naslednika, ali je izvesno da je on verovao u njega i do posljednjeg dana, kažu, ponavljao:

„Ako ostane onakav kakav je, čuće ga cijela Evropa…“

Zeko na tronu

Teško je, naravno, bilo naći i približno dostojnog naslednika Njegošu kojega je priroda tako neštedimice bila obdarila i fizičkom i duhovnom lepotom, a pogotovu to nije mogao biti mali, ćosavi sin Stanka Stijepova Petrovića, kepeculjak zelenih očiju i žute kose, kojega su svi od malena zvali Zeko. Neprijatelji mu zbog stasa i naravi pridodavali još i nadimke „mali“ i „maniti“.

Sutra – 160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (3): Borba za presto