51-01
56 + 17 + 6 + 10

VLADAN VULETIĆ, PROFESOR FIZIKE SA UNIVERZITETA U MASAČUSETSU, NA ČELU USPEŠNOG NAUČNOG TIMA

Čovek koji se igra sa svetlošću

Vest da je naš čovek rodom iz Peći razvio tehnologiju svetlosnog mača, nalik onome iz filma Ratovi zvezda, ođeknula je širom sveta kao bomba

Obična javnost prilično je ravnodušna prema naučnim otkrićima koja dolaze iz kabineta i laboratorija fizičara, međutim vest da je profesor Vladan Vuletić sa čuvenog MIT Univerziteta tehnologije iz Masačusetsa predvodio tim koji je razvio tehnologiju svetlosnog mača, nalik onome iz filma Ratovi zvezda ođeknula je širom sveta kao bomba.
Profesor Vuletić poreklom sa Kosova, tačnije iz Peći, glavni je u Istraživačkoj laboratoriji elektronike na MIT-u, a na ovom projektu njegova radna grupa sarađivala je sa grupom profesora Mihaila Lukina, kolege sa Harvarda, oko godinu dana. Otprilike isto toliko bilo im je potrebno da naprave aparaturu pomoću koje su mogli da izvedu ove eksperimente. Sa njim razgovaramo o značaju ovog izuma i o tome da li je to zaista svetlosni mač iz čuvenog holivudskog filma.
– Iako to što smo razvili ima neke sličnosti sa svetlosnim mačem iz oblasti naučne fantastike, razvijanje mača nije bio naš motiv. Mi smo stvorili situaciju gde svetlosni talasi ne prodiru jednostavno jedan kroz drugi nego jedan drugome skreću put. Nas je interesovalo da li je moguće stvoriti situaciju gde fotoni (elementarne čestice svetlosti) jedan drugog privlače ili odbijaju. Tačnije rečeno, to što smo prvi put videli u laboratoriji je molekul sačinjen od dva fotona, tj. vezano stanje dva fotona. Na primer, u vazduhu dva atoma kiseonika se povežu u molekul kiseonika, ili jedan atom kiseonika se poveže sa dva atoma vodonika, tako da se stvori voda, H2O. Sada smo videli prvi put da je moguće povezati i dve čestice svetlosti, dva fotona, barem dok se kreću kroz materiju. Ti fotoni su interesantni i po tome da se kreću izuzetno sporo, sto hiljada puta sporije nego što se svetlost kreće u praznom prostoru, i kreću se otprilike brzinom jednog putničkog aviona. Uostalom, do sada smo samo uspeli da stvorimo fotone koji jedan drugog privlače, tako da bi se mačevi sačinjeni od takvih fotona jednostavno zalepili jedan za drugi. Ali radimo i na tome da napravimo fotone koji se odbijaju jedan od drugog, kao neke tvrde loptice.
x Da li i kako ova tehnologija može da se koristi u svakodnevnom životu?
– Do sada su ovo samo istraživanja o suštini svetlosti, čestica koje čine svetlost, i koje zovemo fotoni. Nadamo se da ćemo jednog dana koristiti fotone umesto struje (elektrona) za mnogo brže i bolje računare, takozvane kvantne računare. Ali trenutno ovu tehnologiju razvijamo uglavnom iz radoznalosti, da bolje razumemo kako možemo da manipulišemo sa svetlošću i da bolje shvatimo njenu prirodu.
x Da li ste u kontaktu sa Srbijom i Srbima? Kako ste uspeli da ne zaboravite svoj maternji jezik, s ozbirom na to da ste otišli iz Srbije još kao dete?
– Ja sam sa roditeljima otišao iz Srbije, tadašnje Jugoslavije, u Nemačku kada sam imao četiri godine, tako da sam već dosta dobro govorio srpski jezik. Kod kuće smo moj brat i ja sa roditeljima govorili uglavnom srpski. Redovno smo leta provodili u Srbiji, ili na srpskohravatskom govornom području (otac mi je Srbin iz Krajine, i dosta sam se u detinjstvu naslušao priča o mladom Tesli koji je odrastao u jednom selu u blizini). Žena mi je iz Srbije, i naša deca su u svoje prve četiri godine govorila samo srpski, pa tek onda engleski. Jednom godišnje putujemo u Srbiju da vidimo rodbinu, a i imam naučnu saradnju sa istraživačima sa Instituta za Fiziku u Beogradu.

Milica PURIĆ

U svetu od 4. godine

Profesor Vladan Vuletic otišao je iz Srbije sa porodicom kad je imao četiri godine, a odrastao je u Nemačkoj. Diplomirao je 1992, a doktorirao 1997. u Minhenu u Nemačkoj. Od 2000. predaje fiziku na Stenfordu i Univerzitetu tehnologije iz Masačusetca gde je prešao da radi 2003. godine. Redovno posećuje Srbiju.

Radi sa nobelovcima

x Kako je raditi na čuvenom MIT univerzitetu koji je iznedrio nekoliko nobelovaca?
– Velika je privilegija raditi na institutu gde imam tako fantastične kolege i, što je još važnije, veoma talentovane studente iz celog sveta. U mojoj grupi rade, ili su radili, studenti iz Amerike, Kanade, Srbije, Nemačke, Francuske, Izraela, Kine, Japana… Veliko je zadovoljstvo raditi sa talentovanim i entuzijastičkim mladim ljudima, i to je tajna uspeha. Jedan kolega na istom hodniku je nobelovac, a i cela oblast na kojoj radim je veoma uspešna: profesor kod koga sam doktorirao u Minhenu (Haensć) je kasnije dobio Nobelovu nagradu, a takođe i profesor Stiven Ču (Steven Ću) kod koga sam bio na postdoktorskom radu na univerzitetu u Stanfordu. Kada sam kao student slučajno zalutao na predavanje Teodora Henša nisam imao pojma koliko je poznat, ali pričao je o tome da je Ču uspeo da uhvati pojedinačne atome u zamke sačinjene od svetlosti – to me je veoma fasciniralo, i odmah sam znao da moram više o tome da naučim.

Bolji uslovi za povratak

x Da li na vašem Univerzitetu ima studenata iz Srbije? Kako se uklapaju u američki univerzitetski sistem, pitaju li vas za neke savete?
– Ima nekoliko studenata iz Srbije, iako uglavnom rade u drugim oblastima. Ponekad navrate da me pitaju za neki savet. Imam utisak da je prirodno-naučno obrazovanje u Srbiji još uvek veoma dobro, i da ima veoma talentovanih studenata koji se lako uklapaju u američki sistem, pa i na vrhunskim univerzitetima kao što su MIT ili Harvard spadaju među najbolje. Ipak je velika šteta za Srbiju što se ne stvore malo bolji uslovi za njihov povratak.