Na krštenju je dobio staroslovensko ime Dragoljub koje asocira na poljsko i baštensko cveće, prezime mu je Veličković i nije se pogrešilo, kako reče visok je skoro dva metra, a znanje i zvanje to će drugi meriti. Nadimak mu je Rode, kao rod rođeni, pa ga njegovi brojni studenti i kolege u zemlji i inostranstvu izuzetno poštuju. Dragoljub Veličković Rode danas ima 71 godinu i profesor je ruskog jezika u penziji, svetski priznat rusista, koji je puno radno vreme imao na Univerzitetu i Nišu, a jednotrećinsko u Prištini, na Palama, u Kragujevcu, Bjeljini. U penziju je otišao 1. decembra 2013. godine nakon 46 godina, 4 meseca i 16 dana aktivnog rada. Ponosi se sinovima Blagojem, Goranom i Ljubodragom, a posebno unukom Bogdanom.
Porodična zadruga
– Rodio sam se u zadružnoj familiji u selu Lopardincu nadomak Bujanovca, u kojoj je bilo 28 članova. Na njenom čelu stajao je deda Senta, zemljoradnik i trgovac stokom. Otac Blagoje, stolar, poginuo je kada sam imao tri meseca. Kad se vraćao iz Preševa balisti su bacili bombu i bio je teško ranjen.
Od posledica ranjavanja je umro. Smrt oca je teško podnela moja majka koja je ostala udovica i iako je imala 21 godinu, nikad se nije udavala da bi ispunila na samrti očevu želju da mene i, godinu i po starijeg brata Borivoja izvede na put. Kad je umrla 2009. godine, sahranili smo je pored oca na seoskom groblju u Lopardincu. Ispod očeve slike uklesano je: "Oče, ona ti je ispunila zavet. Decu ti je izvela na put. I vratila se tebi." Ispod majčine slike: "Hvala ti majko, bila si muž-žena! Tvoji Borko i Drakča."
– Brigu o nama vodio je deda Senta. Svakom od nas ujutru bi podelio zadatke koje smo bespogovorno izvršavali. U kući se svake nedelje menjala po jedna žena reduša koja je svima mesila hleb. Bile su to velike tepsije sa kukuruznim hlebom. Mi, 18-oro dece iz porodične zadruge jeli smo za posebnim stolom – okruglom sofrom. Sve je išlo svojim tokom, radilo se od jutra do mraka, sadio duvan i obrađivala zemlja. Prelomna je bila 1948. godina kada nam je nova vlast oduzela 27 goveda, 100 ovaca, 100 koza, 1.000 litara rakije i sve žito koje se zateklo u ambarima. Nastavili smo da radimo i živimo u zadruzi, ali nastaju godine borbe za komad hleba. Deda je svakom detetu dozvoljavao da se upiše u školu, ali je bio izričit da onaj ko ponavlja, napušta školovanje i čekaju ga poslovi na poljoprivredi, uzgajanju duvana, čuvanju ovaca…
Čohane pantalone
– Pošao sam u 1. razred sa zakašnjenjem od godinu dana jer nije bilo mesta u školi. Kada je trebalo da pođem, bilo je 120 đaka, jedan učitelj i jedna učiteljica za sve. Nastava se izvodila u dve učionice. Pošto je moj brat bio tada u 2. razredu u našoj kući je odlučeno da sačekam. U početku svakodnevno sam nosio stoličicu tronošku na kojoj sam sedeo u učionici. U Bujanovcu sam krenuo u 5. razred a svakog dana smo pešačili po četiri kilometra u jednom pravcu. Tad su se u zadruzi pobunili stričevi što se mi obojica školujemo, a kod njih samo po jedno dete.
– Majka je tražila da se odvojimo iz zadruge i da svako dobije svoj deo, pa ko želi neka se školuje. Deda je napravio tri kuće, za svakog sina po jednu.
Dobili smo našu, imali imanje i krenuli da radimo. Iako smo bili deca, nakon škole radili smo sve poslove, posebno duvan, po 200.000 stabljika smo sadili i sve sami spremali za prodaju. Nakon završetka 5. razreda, naš rođak po majci ubedio je da nastavimo školovanje u Vranju, tvrdeći da su tamo bolji nastavnici. Ništa od toga ne bi bilo da nas nije primila na stan majčina rođaka koja je živela u Vranju. Stan nismo plaćali, zauzvrat donosili smo nešto hrane iz sela i rakiju. 
– U Vranje sam stigao noseći čohane pantalone – klašnje. Za gradsku decu sam bio seljačić, sve dok nisam krenuo da iskazujem svoje znanje, posebno iz francuskog jezika. Neverovatna moć pamćenja činila me je nadmoćnijim nad ostalim. Svi u školi imali su nadimak. Sedeo sam u klupi sa drugom koga su zvali Zeka. U razgovoru smo saznali da smo dalji rođaci po majci i oslovljavali se sa "rode". Tako sam stekao nadimak.
Dve korpe hrane
– Nakon završene osnovne škole, zamolio sam majku da upišem Ekonomsku školu, da je završim i zaposlim se. Bio sam odličan učenik, a dobio sam i podršku rođaka. Polagao se tada prijemni, od 240 prijavljenih tražilo se 120. Bio sam treći na spisku primljenih. Nije bilo u početku lako u Ekonomskoj školi. U osnovnoj sam učio francuski jezik, a u srednjoj nemački. Profesor nemačkog bio je svršeni profesor bogoslovije Aca Nedeljković. On će prepoznati u meni talenat za jezike i biće moj mentor i savetnik u životu. A krenulo je tako što sam iz nemačkog počeo da dobijam dvojke, pa sam se zainatio i krenuo da učim. Kada sam se javio da odgovaram, toliko sam impresionirao profesora da mi je dao peticu. U završnim razredima držao sam nastavu učenicima i ocenjivao njihove pismene zadatke, profesor se samo potpisivao.
|
Majka i maćeha
Udbaši sa sveskom
Najveći Rus |
– Školovanje nije bilo nimalo lako. Za vikend smo brat i ja odlazili u selo, peške smo prelazili 22 km. Tako se i vraćali, bez obzira na vremenske uslove. Vraćali sam se sa dve korpe hrane u rukama, koja nam je trajala tri dana. Za ostale dane majka je slala po šoferu vranjskog autobusa. Za vikend smo radili sve poslove u selu, po 20 sati dnevno kako bismo što više pomogli majci.
– Po završetku Ekonomske škole, zaposlio sam se. Majčin rođak je predložio da nastavim školovanje na Visokoj školi za spoljnu trgovinu u Beogradu, a on će me finansirati. Dogovor je bio da vratim kad se zaposlim. Prvu godinu dao sam kao od šale, a onda je rođak došao i rekao da moramo da mu vratimo pare kako znamo jer je upao u poteškoće. Vratio sam se u Vranje i zaposlio u užarskoj zadruzi . Uzeo sam kredit i vratio novac rođaku.
– Kada je profesor Aca čuo da sam napustio školovanje, silom me je naterao da upišem Višu pedagošku u Vranju i to ruski jezik. "Kako, pobogu, ruski", vapio sam, "pa prvi put se srećem sa njim". "Kad ne bih znao da ćeš biti jedan od najboljih rusista ne bih ti dozvolio da upišeš i brukaš me." On je znao ruski i pomagao mi u početku.
– Završio sam Pedagošku i postao nastavnik ruskog jezika. Prvi posao dobio sam u selu Vrbovac na Kosovu, a predavao i u isturenom odeljenju gimnazije u Kosovskoj Vitini. Oženio sam se i verovao da sam završio od škole i više nego što je trebalo.
Potraga za pravdom
– Slučaj je hteo da u kontrolu u Vitini dođe profesor ruske književnosti sa Filozofskog fakulteta u Prištini. On je bio zatečen mojim predavanjem i ostavio mi u amanet da na jesen upišem fakultet. Odlučio sam da fakultet završim vanredno da bih došao do bolje plate i izašao iz kredita jer sam gradio kuću. Za prijemni mi je novac pozajmio moj profesor Aca koji je bio oduševljen što ću nastaviti školovanje. Fakultet sam završio za godinu dana. Bio sam u stanju da učim po 12 sati i više, da čitava poglavlja iz knjiga preslikam u glavi i znam ih napamet.
– Po završetku, vratio sam se u rodni kraj, predavao u gimnazijama u Vladičnom Hanu i Vranju, ali samo dve godine. Završio sam specijalizaciju od godinu dana u Beogradu i kada su se smanjili časovi ruskog jezika u vranjskoj gimnaziji, zaposlio sam se u prosvetnom Zavodu kao savetnik za ruski jezik. Na tom poslu ostaću sve do 1991. godine. Kao savetnik prvo sam magistrirao, a potom doktorirao na Sveučilištu u Zagrebu 1981. godine.
– Upisao sam doktorat ali se ubrzo desila porodična tragedija, umro mi je 12-godišnji sin zahvaljujući nemarnosti lakara koji su mu dali duplu anesteziju pre operacije slepog creva. Moja tuga za izgubljenim sinom bila je neizreciva, potraga za pravdom bezuspešna. Imao sam preko 100 kilograma težine, a nakon smrti sina došao sam na 48 kilograma. Brat Borivoje mi je doslovce rekao: "Vidim da kopniš, time nećeš ništa postići, kreni da živiš, da završiš doktorat i posvetiš ga svom sinu." Tako je i bilo.
– Na Filozofskom fakultetu u Nišu počeću da predajem tek od 1991. godine. Bio je otvoren konkurs i na navaljivanje supruge nekako sam pristao da se prijavim. Odmah sam primljen. U Nišu sam predavao do 2011. godine i osnovao katedru za ruski jezik. Na Univerzitetu u Prištini predavao sam od 1995. do 2008. godine, na Palama od 1996. do 2013. godine, kada sam otišao u penziju. Radio sam i na Univerzitetu u Kragujevcu, a jednu godinu i u Bjeljini. Svaki moj student, brucoš, kada je sedao u klupu, morao je da zapiše u svesku: "Fakultet je najlakše završiti. Najteže ste završili srednje škole. Može se živeti i raditi bez fakulteta, ali zapamtite, samo ko ga je napustio, taj ga nije završio."
