Bezobrazluk države Srbije u Frankfurtu

Pre nego što će dobiti tu čast i istorijsku priliku da bude prvi dečji pisac koji će otvoriti ovogodišnji beogradski Sajam knjiga, Ljubivoje Ršumović je svojim čitaocima u dijaspori podario nekoliko nezaboravnih književnih susreta. Bilo je to u danima Sajma knjiga u Frankfurt. Došao je na poziv Srpske crkvene opštine Frankfurt, u organizaciji pisaca ovdašnja dva udruženja.

Borac protiv ala: Ljubivoje Ršumović

Na nekoliko književnih susreta u Frankfurtu i okolnim mestima, ali i na skromnom sajamskom srpskom štandu. Tih osam kvadratnih metara koji su "spasli srpsku čast" u poslednjem trenutku prikupljenim donacijama naših ljudi, ali i organizatora Sajma, obezbedili su članovi ovdašnjeg Udruženja pisaca "Sedmica" i Redakcije "Vesti".

Da li su to besparica i kriza počele da kose knjigu i kulturu uopšte ili se radi o nečem drugom?
- To što država Srbija nije učestvovala na Sajmu u Frankfurtu je bezobrazluk. To nije pitanje nemaštine, to je samo pitanje bezobrazluka. U Srbiji je sada sve privatizovano, pa su krivi privatnici koji nemaju svest o opštim potrebama. Tajkuni pljačkaju naš narod, to je očigledno. I onaj što pljačka, on nema svest da treba od tog novca nešto da uloži, recimo, u kulturu. Oni bi samo da zgrnu što više novca, odnesu ga iz Srbije pa da sa svojom porodicom žive negde na nekim ostrvima u bogatstvu.

Da li deca u dijaspori reaguju isto na vaše stihove kao u otadžbini?
- Deca su impresionirana. Imao sam susret sa decom u jednom mestu kraj Frankfurta i od njih sam čuo jedan odgovor koji u Beogradu nikad nisam čuo. Obično ih pitam koliko krava ima nogu, a oni kažu: "Četiri". A kad podigne jednu nogu? Oni obično kažu "tri" i tako ih zeznem. Kad sam upitao zašto je krava podigla nogu, jedna devojčica je rekla - zato što želi da igra balet!

Zašto je knjiga najbolji čovekov drug?
- Prvi ministar prosvete u Srbiji Dositej Obradović je rekao: "Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci." Naravno, tražio je od Srba da se opismene. Ja sam rastao u selu i veoma rano sam se oduševio knjigom. Kad sam kao dete išao da čobanišem, idem sam, ali nosim svog najboljeg druga sa sobom. I onda, naravno, čitam. I nisam sam. Sa mnom je moj drug, moja knjiga.

Vas sa jednakim oduševljenjem čitaju i deca i njihovi roditelji...
- Pišem za decu u ljudima i ljude u deci. Desi se da me na ulici zaustavi neka postarija gospođa i kaže mi: "Na vašoj poeziji sam odrastala ja, pa moja deca, a sada unuci.' I uvek se zaprepastim. Ali, nemam ja tu iluzija. Bilo je i puno sreće. Imao sam sreću da radim ono što volim, da pišem pesme i priče i da za to primam platu. Svaku od mojih najpopularnijih pesama, kao što su "Nema sveta i planete gde ne može stići dete" ili "Vuče, vuče, bubo lenja", ili "Ima jedna pećina stroga", "Išli smo u Afriku da sadimo papriku", komponovali su odmah dobri kompozitori, izvodili dobri pevači. I imao sam sreće da na početku svoje književne karijere sretnem Duška Radovića. On mi je bio putokaz.

Koje vam je omiljeno književno čedo?
- To su dve knjige. Prva "Ma šta mi reče" , koja je štampana u 25 izdanja i ukupno 320.000 primeraka. Ilustracije je radio Dušan Petričić. Druga je "Sunčanje na mesečini" , koja mi je donela najdražu nagradu "Branko Ćopić", koju dodeljuju Srpska akademija nauka i umetnosti i Zadužbina Branka Ćopića.

Pisac ste "Bukvara dečjih prava", za koji vam je Unesko dodelio nagradu. Kako je nastao "Bukvar"?
- Devedesetih godina sam bio predsednik Odbora za zaštitu prava dece. Razgovarali smo o tome kako bismo mogli da ispoštujemo član 42 Konvencije koji obavezuje svaku državu potpisnicu da i decu upozna sa njihovim pravima i uputi kako da se bore za ta svoja prava. Dogovorili smo se da napišem Bukvar dečjih prava. Uzeo sam neke osnovne članove te Konvencije, napisao Bukvar, razgovarao sa decom i njihove odgovore ugradio u Bukvar. Kada je knjiga bila gotova, država Srbija nije prihvatila da je štampa.

Kako je Bukvar ugledao svetlost dana?
- Jedna moja prijateljica iz Švedske prikupila je 20.000 maraka i štampali smo prvi tiraž od 10.000 primeraka. Tek kad je Rasim Ljajić došao za ministra za rad i socijalnu politiku, on je insistirao da se Bukvar dečjih prava prevede na rumunski, mađarski, slovački, ciganski i da se štampa. Ja sam platio prevod na engleski i štampu. Odbor je poslao Bukvar na Uneskov konkurs za knjigu koja propagira mir i toleranciju i dobio sam nagradu. Kad sam je primao, predsednica žirija je bila Suzan Mubarak, prva dama Egipta u to vreme, i ona je rekla da je ovaj projekat jedinstven u svetu.

Ima mišljenja da su deci danas data prevelika prava, da to urušava autoritet starijih, roditelja i škole. Da li su nekad deca imala manja prava?
- Ma ne. Nije svejedno gde deca odrastaju. Na selu se rađaju ljudi i odmah imaju prava i obaveze prema svom uzrastu. Ja sam u petoj godini imao obavezu da čuvam ovce i da ih vratim kući. Kad sam pošao u školu, bila je obaveza da budem odličan đak. U gradu se, pak, rađaju kućni ljubimci, koji ako bi dete htelo da budu rok muzičar, a mama želi da joj ćerka bude balerina, jer ona, eto, nije bila, i to se pretvara u katastrofu. Imam jedan stih: "Dete treba da posmatraš, al' mu nemoj na put stati. Što ga pre čovekom smatraš, pre će čovek i postati."

Izmestili ste se na neimenovanu "slobodnu teritoriju" u blizini Beograda. Tu živite i radite. Šta novo spremate?
- Rođen sam na selu i selo je moje prirodno stanište, a grad privremeno boravište. Iz prirode crpim snagu dok nadgledam svoj vinograd, obilazim voćke, pričam sa biljkama, pticama i mravima. U tom ambijentu trenutno spremam sabrana dela u 40 knjiga. Biće tu i novih, još neobjavljenih rukopisa. U rodnom selu Ljubišu pravim stvaralački centar Saradnici sunca. Biće to institut za proučavanje fenomena i tajni detinjstva.