Razvoj moćne ratne mornarice je, istorijski gledano, bio neophodan uslov za ostvarivanje uticaja koji se može okarakterisati kao planetarni. To je u neku ruku i logično, ukoliko se pođe od geografske istine, koja glasi da dve trećine planete prekriva okean.

Razumevanje značaja kontrole pomorskih puteva nije manjkalo ni velikim majstorima strategije tokom istorije, pri čemu se često spominje ime admirala Alfreda Mehena, koji je predvideo da će Amerika postati planetarna sila, upravo na bazi sposobnosti da vlada morima.

Kako bilo, primeri Holandije, Španije, Portugalije, Francuske, Velike Britanije, potvrđuju pravilo da je od početka novog veka, snažna ratna mornarica bila i ostala važan faktor za projekciju moći u planetarnim okvirima. Jedan od važnih činilaca, sa značajnim kontribucijama da tako bude, tokom čitavog devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, bio je tradicionalno shvaćeni, bojni brod.

Ova kolosalna ploveća tvrđava, naoružana topovima velikog kalibra i oklopom tako debelim da je to ograničavalo njenu pokretljivost i brzinu, dosta dugo je bila odgovor na pitanje: Kako vladati morima?. Međutim, to je počelo da se menja, zahvaljujući rešenjima iz druge polovine 19. veka.

Inženjerska rešenja

Razmišljanje britanskog inženjera Roberta Vajtheda, napravilo je prekretnicu u pomorskom ratovanju. Analizirajući snage i slabosti teško naoružanih bojnih brodova svoga vremena, on je došao do, iz ove perspektive, naizgled, jednostavnog zaključka.

Masivni oklop bojni brod čini sporijim od drugih, manjih plovila; topovi velikog kalibra su moćni, ali iz njih nije moguće gađati sa velikom učestalošću.

Dakle, to su prvobitni zaključci do kojih je došao. Treći i možda najvažniji, tiče se same zaštite ovih brodova: debeo oklop su imali samo u delu iznad vode. To je otvaralo mogućnost da se oni unište preciznim podvodnim projektilima.

Ovakvo, fazno posmatrano razmišljanje inženjera, predstavljalo je intelektualnu prethodnicu za razvoj i konstrukciju torpeda, upravo takvih, “podvodnih raketa”, što je Vajthed i učinio 1866. godine.

Podjednako važan momenat je i razvoj torpednih čamaca, malih i okretnih plovila koji su ta ista torpeda nosili i lansirali na protivnika.

Brzi i okretni

Relativno jeftini, mali i brzi čamci, naoružani torpedima, postali su nerešiv problem za kabaste, trome i skupe bojne brodove, dizajnirane da uđu u koštac sa istim takvim protivnikom.

Jednostavno, brzina kojom su čamci napadali, njihova jeftinoća (a samim tim i spremnost da budu žrtvovani), kao i sama destruktivnost udara torpeda, označili su kraj jedne ere u razvoju ratnih brodova.

Ujedno, to je predstavljalo i polaznu tačku u razvoju jedne nove klase plovila, danas vrlo zastupljenim u mornaricama najvećih sila sveta – razarača.

Prvobitni razlog za njihov nastanak je bio obračun sa torpednim čamcima, ali su oni sami, vremenom, preuzeli njihovu ulogu u sukobu sa protivničkim brodovima.

Savremeni razarači su opskrbljeni i naoružanjem delotvornim protiv aviona i što je podjednako važno, podmornica, zbog čega imaju veoma važno mesto u savremenom pomorskom ratovanju.

Međutim, to ne znači da će taj značaj zauvek da zadrže. Sudbina konvencionalnih bojnih brodova to ubedljivo ilustruje.