U prostorijama Kulturni centar Srbije u Parizu, sinoć je po prvi put obeleženo sećanje na NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine – događaj koji i posle više od dve decenije budi duboke emocije i neizbrisiva sećanja.
Skupu je prisustvovao Vladimir Kokanović, direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, koji se obratio velikom broju okupljenih predstavnika srpskih udruženja, organizacija i pojedinaca.
Njegove reči odjeknule.
– Kultura sećanja nije samo tradicija – ona je temelj identiteta, a uspomena na nevino stradale moralna obaveza koju nijedna generacija ne sme izneveriti. Istakao je da srpski narod, ma gde živeo, mora ostati jedinstven u odbrani istine i u poštovanju žrtava koje su položene za slobodu – kazao je Kokanović.
Dostojanstvo skupa svojim prisustvom uveličala je i Anđelka Simšić, konzulka Ambasade Srbije u Parizu.
Poseban emotivni vrhunac večeri bila je monodrama „Kad su goreli nebo i zemlja“ — snažno scensko svedočenje o danima kada su se nebo i zemlja stapali u plamenu.
U potresnom izvođenju Bogdan Milojević i Jelena Radenković Garić, publika je suočena sa slikama mladosti prekinute ratom — golobradih mladića koji su odlazili kao dečaci, a vraćali se kao ratnici, ili se nikada nisu vratili.
U tišini koja je pratila završetak predstave, osećala se težina kolektivnog pamćenja — ali i snaga naroda koji ne zaboravlja.
Ovaj skup nije bio samo podsećanje na stradanje, već i snažna poruka: gde god žive Srbi, živi i svest o ceni slobode, istine i dostojanstva.
Obeležavanje i konferenciju organizovalo je udruženje Kraguji iz Pariza, koje vode Marija Marinković Medić i Jelena Radenković. Posebnu pažnju privuklo je i prisustvo učiteljica srpskih škola u Parizu — Tamare, Slavice, Snežane, Ljiljane i Sabone — koje će budućim generacijama prenositi ne samo jezik i kulturu, već i istinu o stradanju naroda iz kojeg potiču. Bila je to noć tišine koja govori, sećanja koje boli — i naroda koji pamti. Posle programa organizovan je za sve prisutne prigodni koktel .
