EPA-EFE/MICHAIL KLIMENTYEV
Vladimir Putin

Ključno pitanje naredne godine često glasi ovako: „Kakav će biti odnos nove američke administracije prema Kini i Rusiji? Da li će Bajden obe države nazvati neprijateljima SAD ili će pokušati da poboljša odnose sa jednom od njih (najverovatnije Kinom) i time oslabi rusko-kineski savez?“ Ili, jednostavno – mogu li SAD razbiti savez Moskve i Pekinga?

Za one koji sumnjaju, konačni odgovor je stigao ovih dana.

„Što je svet haotičniji, to bi kinesko-ruski odnosi trebalo da budu stabilniji, to će bilateralna strateška saradnja biti vrednija za Kinu, Rusiju i čitav svet. SAD se opiru trendovima vremena i nastavljaju kontinuirano da nameću jednostrane sankcije koje će samo ostaviti još sramnije tragove u svetskoj istoriji“.

To je ono što je kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji rekao u utorak u razgovoru sa Sergejem Lavrovom, a ruski ministar je u odgovoru istakao potrebu „da se odlučno odupru pokušajima Sjedinjenih Država da potkopaju multilateralizam i da se odupru pritisku Vašingtona na Rusiju i Kinu“. Pominjanje sankcija nije slučajno. Istog dana se saznalo za nove američke mere protiv ruskih i kineskih preduzeća vojno-industrijskog kompleksa. I o zajedničkim patrolama koje su ruska i kineska strateška avijacija sprovele u Istočno kineskom i Japanskom moru, odnosno tamo odakle Kinu motre američke baze.

Moskva i Peking jačaju odnose

Moskva i Peking su u stvari već odavno jasno stavili do znanja da njihov odnos ne zavisi od toga ko će biti gazda Bele kuće, ali jednostavno ne žele svi to da čuju. Si Đinping je otvoreno rekao da odnosi dve zemlje ne bi trebalo da zavise od njihove interakcije sa trećim zemljama i međunarodnih turbulencija, i ova formulacija je već sadržala odgovor onima koji i dalje računaju na hlađenje odnosa Moskve i Pekinga. Ili se plaše izdaje: nije tajna da i u kineskom i ruskom javnom mnjenju postoje kako iskreni, tako i angažovani protivnici zbližavanja dve države, čiji možda glavni argument zvuči ovako: „Ne smeju se praviti strateški planovi računajući na savezničke odnose, jer će nas u jednom trenutku oni (Rusi ili Kinezi) izdati, udružiti se sa našim protivnikom — SAD, i napasti nas s leđa“.

Razumljivo je kada takva „proročanstva“ izgovaraju predstavnici „pete kolone“ u Rusiji ili Kini. Oni imaju takav posao, atlantisti po svaku cenu treba da unesu razdor između Rusa i Kineza, pa stoga i „obrađuju“ javno mnenje kroz ulogu „iskrenih patriota“. Još gore je kada takva osećanja počnu da pokazuju prave patriote u obe države, oni koji su iskreno zabrinuti za svoju otadžbinu, čije rukovodstvo navodno ima veliko poverenje i zaboravlja na pouke istorije: šta je sa Damanskim konfliktom, sovjetsko-kineskim pograničnim sporom iz 1969?
I to uprkos činjenici da se poverenje između Rusije i Kine, između Putina i Si Đinpinga ne zasniva na emocijama, ni na bezizlaznoj situaciji (uostalom, postoje popularne priče da se „Rusija posvađala sa Zapadom i otišla da se pokloni Kini“), ni na tome da smo se „udružili protiv SAD“, već na dubokom razumevanju interesa, istorije i zakona razvoja sopstvene države i koristi od bliskih, praktično savezničkih odnosa. Odnosno, to je rezultat svesnog strateškog izbora rukovodstva dveju zemalja. Zajedno su mnogo jači nego odvojeno i ove države se podudaraju u glavnom: grade novi postamerički svet.

Istovremeno, odnosi ovih država sa SAD imaju različitu istoriju i različit trenutni tok, ali ovde se ne radi o američkoj državi, već o modelu globalizacije koji atlantske elite pokušavaju da promovišu uz njenu pomoć. Njegovo ukidanje traje već nekoliko godina, istovremeno sa izgradnjom elemenata novog poretka, novog sistema međunarodnih odnosa, koji se nameće pred našim očima, ali ovo je dug i težak proces. Tokom njega će se napetost i haos u svetu samo povećavati, a nedavna izjava ministra Vang Jia je upravo o tome. Što je svet haotičniji, to bi trebalo da budu stabilniji odnosi Rusije i Kine, to jest, što više Sjedinjene Države budu pokušavale da destabilizuju situaciju u svetu i izvrše pritisak na Rusiju i Kinu, to bi rusko-kineski savez trebalo da bude jači.

Politika pritiska na Rusiju i Kinu gubitnička

I čak i ako bi se dogodilo nemoguće i da SAD promene politiku prema Rusiji ili Kini i pokušaju da se „sprijatelje“, računajući kao odgovor slabljenje rusko-kineskih odnosa, to ne bi ništa značajno promenilo. Da, Moskva i Peking bi mogli čak da igraju ovu igru sa Vašingtonom, ali to ni na koji način ne bi uticalo na savez dveju zemalja. Naravno, tokom takve igre (čak i ako je koordinirana sa saveznikom) mogli bi nastati unutrašnji nesporazum pa čak i nesporazumi između Rusije i Kine — onaj ko bi pristao na takvo zbližavanje bio bi osumnjičen za izdaju, jer šta ako ovo nije igra, već prvi korak na putu izdaje? Takve sumnje će uvek biti prisutne među elitama (od kojih će neke uvek biti skeptične prema rusko-kineskoj saradnji), ali odnos poverenja između lidera dveju zemalja (i činjenica da će dugo biti na čelu svega) omogućiće im da prevaziđu test bilo kog američkog iskušenja.

Štaviše, u stvarnosti šanse za takvo lukavstvo Vašingtona deluju potpuno beznačajno: ako Tramp nije dobio priliku ni da pokuša da izgradi „složne odnose sa Putinom“, onda će Bajden i njegovi globalisti nastaviti apsolutno gubitničku i za SAD neisplativu politiku istovremenog pritiska na Moskvu i Peking. Zajedno sa neuspešnim pokušajima izgradnje širokog antikineskog saveza i vraćanja Americi uloge „lidera demokratskog sveta“, odnosno svetskog dirigenta u žandarmskoj uniformi i sa metodama provokatora. Sve ovo će samo pojačati ionako rastući haos u međunarodnim odnosima, i ojačaće rusko-kineski savez.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime