Mileva je 15. aprila napunila 100, a proteklog vikenda, u prelepom ambijentu vršačkog parka, brojna porodica joj je, uz pesmu "Danas nam je divan dan" i obaveznu slavljeničku tortu, priredila dan za pamćenje.
"Vesti" su do ove interesantne priče došle tako što je našu redakciju u Bad Vilbelu, kod
Frankfurta, kontaktirala Milevina dalja rođaka Višnja Mitrić iz Švajcarske. Milevina ćerka Jovanka kaže da Višnja ima posebno mesto u životu njihove porodice, a da je Mileva toliko voli, da je zapravo Višnja njihova treća sestra.
– Okupila se uglavnom uža porodica iz Srbije i Republike Srpske, a kako zbog poznih godina i operacije oba kuka teško hoda, nismo želeli da to bude neko veće slavlje – objašnjava njena mlađa ćerka Jovanka.
Mileva od petoro dece ima još troje, a sem Jovanke, tu su i Spasenija i sin Branko – inicijator "rođendanskog iznenađenja".
Mileva, rođena Mitrić, došla je na svet je u osvit Prvog svetskog rata, u selu Pluzinje kod Mratinja na Pivu. Sa roditeljima se nekoliko godina kasnije preselila u Foču, u selo Pekoviće. Njen otac Obrad je do tog rata radio u Americi, ali se na poziv države vratio i uzeo pušku. Iz rata je izašao s grudima punim ordenjem i časnom titulom solunca.
Kad ih je prošao taj prvi, Veliki rat, a Mitrići "stali na noge" i postali jedni od najbogatijih u selu, već je došlo vreme Milevi za udaju. Zagledala se u jednog od Kovačevića iz obližnjeg sela Nudo kod Nikšića, Lazara. Zagledali se jedno u drugo i izrodili petoro dece.
– Od njih sada imam devetoro unuka i 11 praunučadi. Hvala Bogu, biće ih još – kaže ponosno, tihim glasom, baka Mileva, setno dodajući da je dva sina koja je rodila pre Drugog svetskog rata sahranila.
Kaže da Prvi rat ne pamti, ali da se tog Drugog odlično seća. Uglavnom pred sobom ima slike čemera i nesreće.
– U selo pored našeg, jednu noć su banuli četnici i zaklali mi rođenu sestru Gospavu tražeći joj devera koji je bio u partizanima. Ni partizani nam nisu ostali dužni. Tražeći mog Lazara sve su nam popalili, a mene izubijali kundacima. Nas 14-oro je posle toga živelo u šupi. Tamo gde smo sirili mleko – priseća se Mileva.
Njen sin Branko objašnjava da je kraj oko Foče Drugi svetski ratu upamtio po tragedijama koje može da izrežira samo srpska nesloga.
– Naš otac je sve do 1943. bio komandant jedne partizanske jedinice. Sava Kovačević mi je deda-stric, a u kući su nam boravili i Tito, Đilas, Kardelj… Istovremeno, na početku rata, brat Andrej je krenuo u četnike i takođe došao do komandanta jedinice. Te 1943 su se te dve jedinice sukobile i partizani su pobedili. Tokom rata je bilo pravilo da se četničke starešine odmah pobiju, a ostalima se održi moralno-politički govor, pa ko hoće umesto kokarde petokraku u redu, a ko ne, odlazi. Elem, kad je moj otac shvatio da je zarobio rođenog brata, naravno da nije hteo da ga ubije. Zbog toga je morao da napusti partizane, pa mu je čak i suđeno posle rata. Ali, od tada se o politici u našoj kući nije pričalo – veli Branko.
Baka Mileva ne komentariše ništa. Život je naučio da sve loše dođe i prođe, a samo istinska ljubav ostaje. Ipak, na naše pitanje da li joj je bolje bilo za vreme kralja, Tita, Miloševića ili vlasti posle 5. oktobra 2000, odgovarao bez trunke razmišljanja.
– Pamtim i Tita i Slobu, ali ipak mi se čini da se najbolje živelo pod kraljem – veli na kraju slavljenica, Mileva Kovačević.
Pogled na život– Kad bih se kao mali iznervirao zbog nečega, pa počeo da dramim, majka bi me posadila pored sebe i pitala: "Dete, je l’ se sećaš zašto si ono ljut sikt’o prošle zime?" Tu me malo zbuni, pa kad kažem da se ne sećam, ona nastavi: "E, vidiš, dete. Tako se ni sledeće godine nećeš sećati ovoga." Tom pričom mi je sve rekla – kaže njen sin Branko. Deset doktora naukaJovanka i Branko kažu da je za njihove roditelje Milevu i Lazara najvažnije bilo da deca marljivo uče i završe škole. |
