EPA/Matija Koković
Ante Marković

Političar čiji su savetnici bili danas najpoznatiji ekonomski stručnjaci sveta, podneo je ostavku, paradoksalno, zbog – budžeta Jugoslavije.

Zgrada Palate Srbije u Beogradu ima čak 65.000 kvadrata, ali je tog decembarskog dana 1991. godine bila skoro prazna. U njoj je, pored portira, bio samo jedan čovek – poslednji premijer SFR Jugoslavije, Ante Marković.

Novinar Goran Milić je tog dana došao u zgradu tadašnjeg Saveznog izvršnog veća (SIV), sedište vlade Jugoslavije, već načete oružanim sukobima u nekim od republika koje su je činile.

Pripremao se savezni budžet za narednu godinu, ali premijer, najpoznatiji po ekonomskim reformama kojima je “odbranio dinar i doneo Jugoslovenima platu od 1.000 nemačkih maraka” – u ovom poslu nije učestvovao.

– Čak 80 odsto tog budžeta je (bivši predsednik SR Jugoslavije i Srbije) Slobodan Milošević posredno namerio za finansiranje Jugoslovenske narodne armije (JNA) – kaže Milić za BBC.

“Marković mu se jako protivio jer je bio protiv rata i raspada Jugoslavije”.

Nacionalisti nisu želeli nadnacionalnog premijera

Prvi višestranački izbori u jugoslovenskim republikama 1990. godine razvejali su snove o opstanku federacije, i zajedničke institucije savezne države skoro da nisu funkcionisale – malo ko od novih nacionalističkih vođa je želeo nadnacionalnog premijera.

Marković je ipak Miliću rekao da neće otići iz političke fotelje “makar ga iznosili s nogama nagore”. Nije prošlo ni 15 dana od njihovog susreta, a Ante Marković je podneo ostavku. Vratio je mandat građanima na konferenciji za novinare 20. decembra, upozorivši da u Jugoslaviji više nema nijednog državnog organa kojem bi mogao da preda ostavku.

“Uvek sam bio dosledno za mir i demokratiju, a protiv rata i zato mi je neprihvatljivo da predložim ratni budžet i to ne mogu i neću uraditi”, rekao je novinarima.

Te odluke živo se i danas seća Džefri Saks, jedan od najpoznatijih savremenih ekonomista sveta.

– Impresionirao me je kao simpatičan, pristojan i čovek posvećen stabilizaciji i reformisanju Jugoslavije – kaže Saks, Markovićev savetnik od 1989. godine, za BBC na srpskom.

O Markovićevoj ostavci danas se govori na ekonomskim i političkim katedrama Kolumbija univerziteta u Njujorku i Džons Hopkins univerziteta u Baltimoru – glavni predavači ovih fakulteta su njegovi nekadašnji savetnici.

Ubrzo pošto je 1989. godine Marković, učesnik Narodno oslobodilačke borbe (NOB) u Drugom svetskom ratu i dugogodišnji privrednik, postao predsednik vlade Jugoslavije, njegov savetnik je postao Džefri Saks.

Pomogao mu je “da osmisli program ekonomskih reformi”, plan po kojem će Marković biti upamćen, kaže američki ekonomista za BBC.

– Sastajali smo se tokom mojih poseta Beogradu, od septembra do decembra 1989. godine – kaže Saks, poznat i kao savetnik nekoliko generalnih sekretara Ujedinjenih nacija, a danas profesor na Univerzitetu Kolumbija.

Ekonomski plan Ante Markovića – plata od 1.000 maraka

Jugoslovenskom premijeru je pomoć zaista i bila potrebna, jer je u državi u tom trenutku vladala najveća inflacija u Evropi i kriza dinara. Prvo što je Ante Marković uradio bila je denominacija dinara, zapravo, promena vrednosti valute. Tako su 1990. sa 10.000 dinara uklonjene četiri nule, a ovim ekonomskim reformama zemlja je privremeno izašla iz krize.

Inflacija je sa 56 oborena na 2,4 odsto, a kurs dinara stabilizovan i vezan za nemačku marku. Jedan dinar je tada vredeo sedam nemačkih maraka i bio je jedina konvertibilna valuta na istoku Evrope.

– Bio je to dobar liberalni program koji je brzo počeo da daje rezultate, što su osetili i građani – kaže ekonomista Mijat Lakićević za BBC.

– Smanjeni su dugovi, inflacija je pobeđena, otvarala su se preduzeća, plate su rasle – ističe on.

Prosečna plata Jugoslovena dostigla je 1.000 nemačkih maraka.

Rušenje Ante Markovića

Iako je Jugoslaviju za kratko vreme privremeno izvukao iz ekonomske krize, politička je bila mnogo zahtevnija. Nacionalizam je uveliko bujao u članicama jugoslovenske federacije, zajedničke institucije jedva da su funkcionisale, a državni mediji bili su podređeni interesima sopstvenih republika.

Reformisti – ovako se skraćeno nazivala stranka Ante Markovića koju je formirao sredinom 1990 godine. Puno ime bilo je Savez reformskih snaga Jugoslavije, a ekonomista Mijat Lakićević kaže da su je mahom podržavali kosmopolitski i liberalno orijentisani ljudi koji su bili protiv rata.

Ipak, na parlamentarnim izborima u četiri još uvek jugoslovenske republike, Markovićeva stranke jedva da je osvojila neke mandate – u Severnoj Makedoniji 16,1 odsto, u Crnoj Gori 14, a u Bosni 8,98 odsto glasova.

Najubedljiviji poraz zabeležen je u Srbiji – svega 1,43 odsto glasova, nasuprot Miloševićeve Socijalističke partije Srbije sa osvojenih 46,1 odsto,

Posle ovog poraza, oba Markovićeva plana, i ekonomski i politički, počela su da se urušavaju.

– Premijera savezne vlade nisu želeli ni Slobodan Milošević ni Franjo Tuđman tada. Tuđman mi je to i rekao – tvrdi Milić.

Borisav Jović, poslednji predsednik SFRJ, rekao je u intervjuu za BBC u decembru 2020. godine da mu je Milošević preneo da je jedna od tema sastanka sa Franjom Tuđmanom u Karađorđevu, u martu 1991, bila smena Ante Markovića.

– Postojale su zamerke na njegov rad i postojala je obostrana želja i Tuđmana i Miloševića da se Ante Marković smeni – rekao je Jović, koji je preminuo u septembru 2021. godine, u neobjavljenom razgovoru za BBC.

Prema svedočenju Markovića u Haškom tribunalu, glavni razlog za njegovu smenu bio je dogovor Miloševića i Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine, čemu se on protivio.

Ponuda iz Evropske zajednice

Na stolu Jugoslavije se 1990. godine pojavila ponuda Evropske zajednice, današnje Evropske unije.

Za Kira Gligorova, člana Markovićevog tima u to vreme, a kasnije prvog predsednika Makedonije, to je bio tračak nade. On je svedočio u Hagu da je ponuda Brisela glasila – 5,5 milijardi dolara injekcije Markovićevim reformama i momentalni status Jugoslavije kao pridruženog člana Evropske zajednice.

– Kako su nam na sastanku zvaničnici Evropske zajednice obrazložili ponudu, prvi se za reč javio Tuđman i rekao da ni za kakve milijarde nije spreman da se odrekne hiljadugodišnjeg sna hrvatskog naroda – Nezavisne države Hrvatske. Milošević je potom rekao da njega zanima Jugoslavija samo kao federacija – rekao je Gligorov.

Posle toga, kaže Gligorov, predstavnici Evropske zajednice su sa žaljenjem utvrdili da će zvaničnike u Briselu morati da obaveste da od dogovora i pristupa nema ništa.

Odbijanje finansijske pomoći i status pridruženog člana Evropske zajednice, Borisav Jović nije video kao grešku.

– Nudili su nam da, umesto da nas tretiraju kao komuniste, da nas proglase demokratama i da Jugoslavija postane demokratska zemlja. Što bi onda značilo da mi idemo na izbore, ali da oni menjaju vlast kako oni hoće, a mi na to nismo mogli da pristanemo – rekao je Jović za BBC na srpskom.

Reforme koje je Marković pokušao da sprovede u delo nisu uspele jer nije imao podršku tada vodećih političara u Jugoslaviji, ali ni Evrope, objašnjava ekonomista Džefri Saks.

– Činilo se da su evropske sile bile potpuno nezainteresovane da podrže Jugoslaviju u tom kasnom periodu. Mnogi u Evropi su očigledno više želeli da vide kraj zemlje i njeno razdvajanje na države naslednice – smatra Saks.

Više od deceniju pošto je dao ostavku i zaključao kabinet poslednjeg premijera Jugoslavije, Ante Marković je svedočio u Hagu protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića.

– Moje kompetencije su bile tako male, a moj lični angažman je bio pokušaj da se ipak ne ide na najgore, na rat. Nisam uspeo najviše zahvaljujući vama – poručio je Miloševiću u sudnici.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime