Privatna arhiva
Aleksandar Stojanović Kan je novo lice na književnoj pozornici Srbije i regiona, pisac koji se ističe svojim karakterističnim pripovedačkim stilom, ne tako čestim u savremenoj književnosti naše zemlje.
U prethodne tri godine, on je iznedrio dve knjige koje su odmah osvojile čitaoce, a posebno one za koje je književnost religija. Radi se o naslovima “Pobuna u doba samoće” i “Male leskovačke priče”. One predstavljaju svojevrsnu ulaznicu kojom ovaj mladi pisac stupa kroz velika vrata književnosti.
Slikanje života
Knjiga “Male leskovačke priče” je pripovedačka razglednica na kojoj su oslikani život i škrta sudbina običnog čoveka, prikazanog u svom rodnom miljeu, sa svim manama i vrlinama, čija opora neizvesnost gleda kroz okno prozora. Mali čovek sa velikim srcem, koji ne sanja velike snove, već uživa u blagodetima kojima ga je usud darovao. Pisac je na vešt i zreo način dočarao običnog čoveka toliko dobro da se čitaocu čini da ga poznaje i raduje se što, eto, sreće ga na stranicama knjige koju je već pročitao, ali je iznova i sa zadovoljstvom čita. Leskovac je iskonski junak njegovih knjiga i motiv nikad dovoljno ispričanih priča, kako autor tvrdi. U njemu se posebna draž oseća u vreme pretprazničnih euforija. Grad uronjen u božićnu idilu, sreća iščekivanja božićnog jutra u mislima radoznalih derana i pripitih momaka koji seku badnjak po gorama sa pesmom na usnama. Božićna razglednica i idila su kolaž zimske nostalgije, euforije i topline domova spremnih za praznovanje. U priči “San zimske noći” pisac prikazuje iluziju grada i kaže: “Studen reže do kostiju, tišina miriše na prošlost, u varoši koja veruje u bajke, i kojoj je prolaznost najveći zulum i najteža smrt.” U istoimenoj pripovetki Milenko, profesor filozofije u penziji druguje u zimskoj noći sa kudravim kerom dok tragove Siminog bicikla zatrpava sneg. Opisuje mehane, žene i druženje sa Dionisom, grčkim bogom vina i završava aluzijom na vreme koje se ponavlja i ne zaboravlja, jer sećanja žive i posle života.
Duboka refleksija
Period vezan za korona virus opisan je jezgrovito i živopisno u pripovetki “Strah u doba zaraze” u kojoj su leskovački sokaci taoci jedne pošasti, usamljeni, tek pokoji namernik užurbano, bojažljivo i zamišljeno prođe, remeti stare navike i zablude. Pogled iza zavese najbolje oslikava strah čoveka koji je bespomoćan pred aveti koja se nadvila nad čovečanstvom. “Prazne ulice, dućani, železnički vagoni, ugašena svetla, sve je stalo, osim leskovačkih fabrika u kojima, radnici krune svoju životnu energiju, za njih epidemija nije donela odmor na bezbednoj udaljenosti od gužvi i stigmatizovane fizičke bliskosti; korona virus nije samo naziv zaraze, već i nebrige stranih gospodara. ” Radnici se pribojavaju i strepe šta će biti sa njihovim radnim mestima, više ih to brine od same pošasti, umreti od virusa ili od gladi za njih je šekspirovska dilema. Brane se ćutanjem, strpljenjem i nadanjem. Ograničenja, kazne i bolest obeležile su period mraka i straha iz koga je čovek, kako Stojanović precizira, izašao sa saznanjem da ništa nije vrednije i svetije od očuvanja porodice. Velika lekcija života malog čoveka, koju nam je pisac živopisno dočarao i naterao na duboku refleksiju nad smislom života.
Rezbarenje prolaznosti
Knjiga “Pobuna u doba samoće” sadrži i prozu i poeziju. Pisac poimanje prolaznosti izražava u pripoveci “Livače”: “Nogu pred nogu, dan po dan, čovek gazi prolaznost, kao što to čine tople, morske struje, udaljenim glečerima Skandinavije.” Stojanović kritičkim tonom rezbari prošlost i prolaznost. Vreme je bezmerna dimenzija, ne meri se u godinama, ono prolazi bez okova i tragova, ono samo u duši malog čoveka ostavlja trag i teskobu, a meri se uzdasima, to mu je najpreciznija merna jedinica. Nevidljive spone između čoveka, prirode i svemira su jasne i precizne, one su privilegija života, da nema njih, ne bi ni univerzum imao smisla. Stojanović pripovedač ume da zaroni u dušu, da pročita najskrovitije misli, uskovitlane želje, odsev inata, nesanice pijanaca, kotrljanje besmislenih dana i besanih noći. Pripovedač tumači osećanja, opstanak beznadežnih seoskih baraba usidrenih u kaljuzi bezizlaza; on leči njihovu tugu za minulim danima, bdi nad njihovom sudbinom, ne da im da padnu u provaliju zaborava; on je čuvar leskovačkog duha i leskovačke čaršije i viri kroz odškrinuta vrata kako bi nadzirao njihove ravnodušne živote dok utehu nalaze u rakiji po zadimljenim i vonjavim mehanama, osvojeni žalom i šenlučenjem u birtijskim noćima.
Uzvišena lepota
Reka Veternica i orah kome društvo prave zvezde su simbol uzvišene lepote prirode koja se upliće u život sa svim kompromisima malog čaršijskog čoveka. Mladi pričaju o ljubavi, a stari o uspomenama, oživljenih posle nekoliko čaša piva, dok duševni mir stvoren dejstvom alkohola maskira nedaće života u maloj birtiji koja živi neobuzdano i neosporivo. Pisac na istančan i prefinjen način, biranim rečima i britkim izrazima opisuje ljude kojima je život usputna stanica. Primer nalazimo u pripoveci “Sokak sa dušom” u kojoj je leskovački sokak pravi zdenac piščeve inspiracije. Leskovačka pijaca, tezge, gužva, galama, ljudi koji ispijaju pivo, jedu mastan burek i igraju šah su glavni sastojci šarolikog života u maloj idiličnoj sredini. Velika prijateljstva su sklopljena za tezgom sira i mladog kajmaka. Leskovačka pijaca ima svoju toplu balkansku dušu, prepoznatljivu po plemenitosti običnog čoveka, na kojoj se prodaje: rakija, taj melem za ranjene snove, đakonije raznih vrsta, ali i cveće, znano i neznano. Sve odiše životom Leskovčana, kupaca i prodavaca, o čemu autor piše: “Na pijaci prodaju pogrbljene bake, mršave čiče, ljudi i žene blagih ili oštrih crta lica, prodornih očiju i izborane kože. Svako ima svoju priču. Svako ima svoju sudbinu.”
Marginalci kao heroji
Poseban utisak, o tome koliko je život surov, ostavlja pripovetka “Basamaci strina Lule”, svedočanstvo o sredovečnoj Luli koja se bori sa siromaštvom, živi teško od bedne, invalidske penzije, bez struje i vode, a ide u nadnicu i bere višnje i jagode. Pisac saoseća sa ovom nesrećnicom, dok čitalac oseća moralnu bol prema jadnici na margini dostojanstva; zaboravljena od društva i najbližih, živi svoju patnju bez buke, u tišini, srameći se gladi i nemaštine i retko tražeći nešto za uzvrat kad ne odbija pomoć drugima. Sudbina joj je bila maćeha od prvog dana kada je ugledala svet. Veselin rabadžija, spasio joj je život, takođe nesrećnik, kome je žena umrla prve bračne noći. Njemu je Lula bila jedina radost. Luli je samo život ostao veran, dok su je svi ostavljali. Dijalozi u knjizi su na koloritnom leskovačkom dijalektu.
Golgote hrabrosti
Stojanović pesnik priziva samoću na sav glas, uspostavlja i vodi dijalog sa njom, kao sa božanstvom kome se klanja i poklanja svoj unutrašnji mir. Za Stojanovića, sećanja su posebna deoba uspomena sa bratom u pesmi “Umrlom bratu”: “Sećaš li se predaka, ujaka i tetaka, pamtiš li babinu kecelju, porodični album i dedinu pušku bez metaka”. A ludost je divlja hrabrost i motor svih čudnih pohoda i tura u istoimenoj pesmi. Pesnik poji o prijatelju kao o svetinji:
“Prijatelj se gaji, poštuje i čuva, jer je postojan, kao vetar koji sa mora duva”. Poruka da se ne ode na drugu stranu života sa kajanjem zbog propuštenog i anoniman: “Dok si tu, živi, sanjaj i radi. Ostavi neki trag. Da jednom, u večnost, ne odeš slabašan, zaboravljen. I nag”. Pesnik peva o sreći, životu, golgoti velike ljubavi u noćima usnulog meseca, smrti, kajanju, magiji, o čoveku i njegovoj sudbini, koja je vulkan u erupciji ili vulkan koji još uvek spava, ali čija lava neprimetno tinja. Vulkan kao prirodna pojava, kao i vulkan koji leži u Aleksandru Stojanoviću je vulkan prefinjenog senzibiliteta i istančanih lirskih manira koji svojim stihovima od čitaoca pravi sanjara otvorenih očiju. Pisac je uspeo da stvori simbiozu između svojih i čitaočevih osećanja, što je, moramo priznati, veliki uspeh za svakoga koji pisanom rečju želi da probudi najtananiju nit empatije. Aleksandar Stojanović, iako na početku svoje književne karijere, to radi u stilu starih majstora pera. Njegova prefinjena pisana reč je ubojito oružje kojim pogađa i najolovnije srce, na način kako to samo može buntovni poklonik jedne istančane samoće.
