U balkanskim zemljama uhode su često radile bez čvrste organizacije, pa se ne može uvek govoriti o službama, ali se zna da su svi komandanti, državnici i vođe narodnog otpora poklanjali mnogo pažnje prikupljanju, ispitivanju i korišćenju podataka iz neprijateljskih redova, a u isto vreme se trudili da zaštite sopstvene tajne.
Počeci obaveštajnog rada na tlu današnje Srbije sežu još od antičkih vremena, ali su oskudni podaci o ljudima koji su stavljali glavu u torbu radi interesa svog plemena, zajednice, a kasnije i države.
Kada su Sloveni u 6. veku počeli sve češće da upadaju preko Dunava na jug Balkanskog poluostrva koji je pripadao Vizantiji, još je hroničar Prokopije, opisujući te sukobe, pominjao lažne čobane i putujuće pevače kao varvarske uhode.
Izraz "čobani" i kasnije se susreće kod Srba za izviđače koji su istureni pred glavninom svojih snaga. U to doba, posebno u pustim ili planinskim krajevima, najmanje pažnje privlačili su goniči stada, a upravo oni su mogli da se kreću neometano i pomno osmatraju kretanja svakoga ko bi im se našao na putu.
U ranom srednjem veku su slobodno vršljali i putujući pevači i pripovedači. NJih su srdačno primali svugde, jer su prenosili novosti i iskustva iz drugih krajeva. Zato su mogli da se upotrebe kao kuriri i izviđači, ali i kao pronositelji glasina i propagande.
Uz Slovene su se pojavili i novi osvajači, Avari, koji su bili majstori u obaveštajnom poslu. U vizantijsku prestonicu Carigrad 558. slali su naročite špijune, navodne izaslanike, kojima je zadatak bio da istaknu kako je njihov narod toliko velik i moćan, da se nikom ne preporučuje da im se suprotstavi.
Usput su sticali nova poznanstva, koja bi kasnije avarske vođe koristile da bi podrivale državu na koju su se nameračile.
