Čuvar filma u teškom periodu – Goran Paskaljević

N. S. Preradović - Vesti
EPA/NACHO GALLEGO
Goran Paskaljević

Već kao sedamnaestogodišnjak znao je da će film biti njegova sudbina. Diplomirao je režiju na čuvenoj filmskoj akademiji FAMU u Pragu.

Debitovao je sa „Čuvarom plaže u zimskom periodu“ i odmah se okitio Zlatnom arenom na Pulskom festivalu, te Posebnim priznanjem na Filmskom festivalu u Berlinu. Teško je pobrojati priznanja slavnog sineaste.

Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. godine za „Bure baruta“, Nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda“. Časopis „Varajeti“ svrstao ga je 2001. u pet najboljih reditelja godine.

Prvi je reditelj koji je 2002. u Minhenu dobio nagradu Bernard Viki – Most za humanizam u svojim delima. Odlikovan je francuskim Ordenom umetnosti i književnosti, koji mu je svečano uručen u Beogradu 2008.

Njegov osamnaesti film „Uprkos magli“ koji je snimao u Italiji, a čija će svetska premijera biti u Španiji govori o arapskom dečaku Muhamedu, koga želi da usvoji italijanska porodica i pritom nailazi na otpor okoline.

Kako sam kaže „pronašao je poseban ugao da napravi intimistički film na temu migranata i veruje da će to biti pravo osveženje“.

Uživa u braku sa Francuskinjom Kristinom, dok iz prethodnih brakova ima sinove Vladimira i Petra.

Detinjstvo u Nišu

– Rođen sam u Beogradu 1947, ali su se moji roditelji rano razveli, pa sam odrastao u Nišu kod babe i dede. Srećan sam što sam detinjstvo proveo sa njima. U Nišu je život zaista pulsirao, dok je u prestonici sve više bilo „u rukavicama“. Sa 16 godina dolazim u Beograd, jer se baba razbolela od žutice. Majka je još ranije insistirala da dođem u prestonicu, ali nisam želeo i sa 16 godina sam se teško rastao od Niša. Imao sam 17 godina kad sam u Jugoslovenskoj kinoteci pogledao ciklus italijanskog neorealizma. Naime, moj očuh je radio u kinoteci i ja sam od njega dobio zadatak da na ulazu cepam ulaznice i tako sam mogao da gledam filmove, ali i da dovodim svoje goste. Dvoje-troje drugara uvek sam mogao besplatno da uvedem.

– Sećam se da sam „Kradljivce bicikla“ gledao bar pet-šest puta zaredom i tada sam shvatio da je film umetnost koja je direktna i koja počinje da me interesuje više nego književnost. Moj otac je bio novinar i književnik i ja sam to želeo prvobitno da budem. On je bio urednik i direktor IP „Duga“, a to je bio prvi ilustrovani list u Jugoslaviji. Kasnije je pokrenuo „Filmski svet“, „Praktičnu ženu“… I po majci i po ocu imam po jednu sestru. Ova po ocu je nažalost umrla.

– Kad sam odlučio da budem filmski reditelj, svi u mojoj porodici, osim očuha Filipa Aćimovića, bili su protiv. Smatrali su da je to krajnje nesigurno, međutim, ja sam istrajao u svom naumu. Završio sam jednu od najboljih škola u Pragu, imao sam sreću da su me primili. Tada je studiranje u Čehoslovačkoj bilo jeftino – mi smo za njih bili Zapad, oni su tada zaista živeli iz gvozdene zavese. Danas je skoro nemoguće studirati na toj akademiji, jer je školarina izuzetno visoka. Mi smo u ono vreme bili povlašćeni, jer su nas oni tretirali kao bratsku socijalističku zemlju, pa nam nisu naplaćivali školarinu, ali je morao da se položi prijemni ispit, koji je bio veoma surov.

Uspeh se ne prašta

– Obično je bilo stotinak kandidata, a primali su deset. Pet njihovih i pet iz drugih zemalja. Bilo je studenata iz celog sveta: Švedske, Španije, Poljske, Amerike. Imao sam sreće da tamo naučim zanat, to je stvarno bila najbolja škola u Evropi. U Pragu su završili akademiju i Goran Marković, Rajko Grlić, Lordan Zafranović, Srđan Karanović, posle nekoliko godina i Emir Kusturica. I naša akademija je bila dobra i radila po ugledu na prašku, ali sa mnogo manje sredstava.

– Svaki student u Pragu imao je mogućnost da snimi svoj samostalni film, dokumentarni, televizijsku dramu. To je bilo obezbeđeno, jedino strancima nisu davali mogućnost da prave diplomski film. To je bilo dosta skupo. Tako sam završio školu i došao u Beograd i onda sam počeo da radim na Drugom programu TV Beograd. Uradio sam tridesetak dokumentaraca, ali sam uradio i nekoliko kratkih filmova, jedan se zvao „Legenda o lapotu“ i film je, što se kaže, odjeknuo. Dobio sam za njega nagradu na Festivalu jugoslovenskog filma, a kasnije i u Oberhauzenu. I to mi je bio diplomski film. Godine 1976. snimam film „Čuvar plaže u zimskom periodu“. Za to ostvarenje sam potpuno čudesno dobio Zlatnu arenu za režiju u Puli. Debitantski film, ja 29-godišnjak!

– Posle toga sam snimio „Pas koji je voleo vozove“, pa „Zemaljski dani teku“. „Čuvar plaže u zimskom periodu“ je film koji je obeležio srpsku kinematografiju, jer je imao milion i 200.000 gledalaca u Jugoslaviji, u Beogradu skoro 200.000, filmovi pre toga nisu mogli da dobace 50.000 gledalaca. Bio je to film koji je i mojoj generaciji otvorio vrata, jer su producenti rekli: „Eto može da se i zaradi na filmu!“ Nisam bio svestan popularnosti, sećam se samo da je Mira Banjac stajala pored mene na bini kada se završavala Pula i rekla mi: „Sad si nadrljao, suviše mlad si dobio Zlatnu arenu! Sad će svi da krenu protiv tebe!“

Susret sa Kristinom

– To je naš mentalitet i tako se i dogodilo. Bio sam spreman na to. I da, tada su nagrade nosile i neke pare i sećam se da sam tadašnjoj supruzi, koja je u Beogradu bila sa sinom Vladimirom, srećan javio da sam dobio nagradu, ali i pare od kojih eto možemo na letovanje. Posle snimam „Poseban tretman“, „Varljivo leto 68“, „Tango argentino“, „Tuđa Amerika“. Krajem 1995. odlazim u Belgiju gde sam upoznao svoju sadašnju suprugu Francuskinju Kristinu. Ona je tada radila u Evropskoj komisiji u Briselu i to u komisiji koja je dodeljivala sredstva filmskim festivalima. Nakon godinu dana odlazimo u Francusku. Kad sam upoznao Kristinu, znao sam da je to žena mog života i bio sam u pravu.

– Iako sam živeo u Parizu, dolazio sam u Srbiju snimao filmove „Bure baruta“, u Irskoj sam snimio film „Kako je Hari postao drvo“. Evo kad ovaj tekst ugleda svetlo dana ja ću već biti u Kini, a taj veliki filmski festival okupiće najpriznatije nezavisne filmske autore iz sveta poput italijanskog oskarovca Paola Sorentina, kanskog laureata Nurija Bilga Džejlana iz Turske, Amira Khana iz Indije, čiju karijeru krase i dve nominacije za Oskar, i Mađida Mađidija, prvog iranskog reditelja nominovanog za Oskar. Zemlju domaćina predstavlja Jia Zhangke, jedan od najvažnijih autora kineske i svetske kinematografije.

– Biću učesnik okruglog stola sa temom „Doba inovacije filmskog jezika“, a u okviru inicijative „Pojas i put svile“ organizuje se i razgovor s majstorima filma. Velika je čast za Srbiju i srpsku kinematografiju da bude prisutna na ovakvom skupu. Veoma sam srećan zbog ovog poziva. Iako sam proputovao čitav svet nikada nisam bio u Kini. Vezan sam za ovu zemlju, jer se moj stariji sin Vladimir, koji živi u Torontu i tamo je profesor na univerzitetu, oženio Kineskinjom i dobio sam unuku.

Ksenofobična magla

– Dakle, moja unuka je pola Srpkinja, pola Kineskinja, tako da sam sada ozbiljno vezan za Kinu. Ovaj festival održava se po šesti put i uveren sam da ću napraviti dobre kontakte. Govoriću o srpskoj kinematografiji i mladim autorima. Pojavljuju se zanimljivi mladi reditelji, ali zbog nedostatka novca gubi se kontinuitet u našem filmskom stvaralaštvu.

– Nije dobro kad imate ideju, scenario i volju da snimate film, da se pravi velika pauza do početka snimanja jer autori nemaju novac. Sedam godina nisam snimao u Srbiji, ali imam sreću da me veoma dobro znaju pa snimam u svetu. Radio sam film „Zemlja bogova“ u Indiji na Himalajima, sada sam poslednji osamnaesti film „Uprkos magli“ snimio u Italiji, sa italijanskim glumcima. Film „Uprkos magli“ jeste priča o migrantima, i dosta filmova ima na tu temu, ali ja sam izabrao jedan poseban ugao, gde otvaram mnoga druga pitanja, a ne samo problem izbeglica. Mislim da je pitanje izbeglica mnogo puta obrađeno na filmu. Ono što mene interesuje jeste ta ksenofobična magla koja je obuhvatila Evropu i čitav svet. Mnogi političari u nekim zemljama kao što su Mađarska, Poljska grade svoju karijeru na tim pitanjima, Mari le Pen u Francuskoj, ultra desnica koja na izbegličkom pitanju gradi svoju ksenofobičnu politiku.

– Žao mi je što mladi ljudi odlaze iz Srbije i to je najveće zlo koje nam se dešava. Bilo bi dobro da ljudi mogu da rade ovde, ali nažalost odlaze i to u velikom broju. I sam sam bio u dijaspori dvadeset godina, naša dijaspora je vredna i radna i to se najbolje vidi kad uđemo u uređen sistem. Mnogi naši ljudi su uspeli, krenuli su od nule i stvorili mnogo. To pokazuje da nam samo fali uređen sistem vrednosti i institucija koji se ovde potpuno urušio.

Pohlepa će dokrajčiti svet

– Živimo u jednom vremenu pohlepe gde je novac u rukama veoma malog broja ljudi, ogromne su razlike. Imam utisak da je pola čovečanstva na ivici siromaštva, a da druga polovina nekako živi i preživljava, a da je onih koji zaista dobro žive dva do tri odsto. Oni drže sav novac ovog sveta i žele još i još! I zarad toga JOŠ ovaj svet ide ka svom samouništenju. Evo, brazilski predsednik Žair Bolsonaro bespoštedno uništava šume Amazonije koje su pluća planete. Zarad profita i ostanka na vlasti, bojim se da će ići do kraja.

Žal za Jugom

– Jugonostalgičar sam i toga se ne stidim. Svaki čovek moje dobi, pa i mlađi mora da bude jugonostalgičar, zato što smo ranije radili na daleko širem prostoru. Za nas je Pulski festival bio maltene važniji od Kanskog . Evo moj film „Čuvar plaže“ posle uspeha u Puli, bio je u Berlinu, gde sam dobio nagradu kritike. Putovao sam s tim filmom u Ljubljanu, Sarajevo, Zagreb, Rijeku svuda smo imali premijere. Bila je to velika zemlja, imali smo pasoš, koji je stvarno vredeo i mogli smo da putujemo bilo gde.

Uvek svoj

– Nemam ni jedan jedini dan radnog staža van statusa slobodnog umetnika. Svojevremeno su mi nudili da budem urednik na televiziji, da radim u Kinoteci, dva puta su mi nudili da budem ministar kulture, profesor na Univerzitetu. Sve to sam odbijao jer sam smatrao da ako to prihvatim da ću se udaljiti od filma. Ovako čim završim jedan film, ja razmišljam o drugom. Zahvaljujući honorarima koje sam dobijao u inostranstvu, deo para sam ulagao u sledeće filmove.

Deda Grk iz Soluna

– Moje prezime je izvedeno od Paskalis, deda mi je bio Grk iz Soluna, a baba Srpkinja iz Niša i ona je „pobegla za njega“. Kad je on umro, ona se sa mojim ocem vratila u Niš i oni su tamo rekli: „Kako može dete da se preziva Paskalis“ i tako je nastalo Paskaljević i gotovo.

Prva Milenina uloga

– Volim glumce i dajem im slobodu u izražavanju. Veliki broj glumaca iz mojih filmova dobija nagrade. Evo Milena Dravić je za „Poseban tretman“ dobila nagradu u Kanu. Inače, Milena je svoju prvu ulogu u filmu za koji je scenario napisao moj otac Vladimir. To je film „Vrata ostaju otvorena“, a režirao je František Čap. Moj otac je kao urednik „Duge“ primetio mladu Milenu i objavio njenu fotografiju u tufnastoj haljini na naslovnoj strani. Predložio je Čapu da naprave kasting sa Milenom i tako je ušla u svet filma.