Dilema da li je lepše davati ili dobiti, odavno to i nije što nam i u neposrednom razgovoru potvrđuju mnogi ljudi koji doniraju.
Kažu, davanje ih čini srećnim i ne očekuju ništa za uzvrat. A da li im prija kada neko njihova dela primeti i poželi na neki način da nagradi i oda priznanje?
Odgovor na to dobili smo protekle nedelje u obnovljenoj sali Jugoslovenske kinoteke, u centru Beograda, gde je održana dodela Virtus nagrade za filantropiju kompanijama, malim i srednjim preduzećima i pojedincima koju dodeljuje Trag fondacija i to 12. po redu.
Među nagrađenima, koji se ističu po značajnoj društveno-odgovornoj ulozi u društvu, promovišući i stimulišući filantropiju u našoj zemlji posebno tokom prethodne godine, našao se po drugi put i naš zemljak penzioner Milomir Glavčić (94) iz Nijagara Folsa u Kanadi, rodom iz zabitog sela Kovači na Kopaoniku.
Za Milomira zna cela dijaspora, ali i Srbija, jer je zbog izdašnih donacija rodnoj grudi odlikovan Ordenom Svetog Save koji mu je uručio lično patrijarh Irinej, ali i brojnih drugih priznanja. On iz Kanade već sedam decenija putem donacija pomaže ljudima u Srbiji. Otadžbini je darovao oko sedam miliona evra, usrećujući zemljake školama, vrtićima, putevima, mostovima, medicinskim aparatima, a na tlo Srbije nije kročio od 1947. godine.
Poslednji u nizu njegovih dobrih dela, početkom maja protekle godine bila je donacija Kraljevčanima od još 275.000 evra za kupovinu novog skenera. Povodom 94. rođendana ponovo je bolnici u Kraljevu i to baš 6. decembra stigao i savremeni ultrazvučni aparat, Glavčićev dar, vredan 70.000 evra.
Otišao iz Srbije u opancima
Ovaj uspešni biznismen, koji je iz Srbije “u opancima” otišao odmah posle Drugog svetskog rata, pomogao je najpre svojim rođacima i komšijama u zaseoku Pope i mesnoj zajednici Kovače, gradio je puteve i crkve, dom kulture i vrtić u Jošaničkoj Banji, opremio najsavremenijom medicinskom opremom Klinički centar Studenica u Kraljevu, izgradio most preko Ibra u ovom gradu. Deo svog ogromnog i mukom sticanog imetka, Milomir je uložio i u izgradnju crkve Svetog Đorđa u blizini Nijagarinih vodopada, Srbi u Americi i Kanadi ovu crkvu nazivaju “mojom Studenicom” i u njoj se uvek rado okupljaju…
Kao dete ostao je rano bez roditelja, oca Dobrivoja i majke Save. Kao siroče sreću je potražio u Beogradu, gde ga je dočekao rat. Pobegao je iz armije u Grčku, zatim se obreo u logoru u Italiji i na kraju je postao građanin Kanade. Oženio se Italijankom Armelinom, sa kojom ima sina Mihajla i kćerku Jovanku.
Zbog svojih godina i zdravstvenog stanja nije mogao u otadžbinu kako bi ovu nagradu primio, pa je umesto njega to učinio njegov dobar prijatelj Miroljub Dugalić, novinar “Politike” iz Kraljeva i zahvalio se svima u njegovo ime uz kratku anegdotu kada je Milomiru javio da mu je još jednom dodeljena ova nagrada:
– Pitao me je: “Da li sam ja to po drugi put zaslužio?” i zatražio da ga izvestim li će bar sledeće godine imati jaču konkurenciju i više konkurenata. Nije zaboravio ni da me pita šta ćemo i kome ćemo da pomognemo u narednoj godini.”
A, u kratkom videu, podeljenom sa prisutnima na dodeli nagrade, Milomir je bio izričit: “To je meni duševna hrana. I zato dajem, dajem, dajem i još uvek dajem!”
Od trnja do zvezda
A priču o Milomiru Glavčiću možete početi bilo kako, ali uvek ćete u njemu prepoznati dečaka iz bajke koju je pročitao u trećem razredu osnovne škole. U svojoj autobiografskoj knjizi “Trn u nozi na dugačkom putu”, Milomir to ovako opisuje:
– Verovatno me je ta priča opsenila – seća se tog vremena Milomir Glavčić – jer sam i ja bio siroče, više gladan nego sit, pa sam se pitao, onako za sebe, da li je moguće da postoji tako nešto i da li ću ikada imati šanse da odem u Kanadu i tamo živim.
Kada su se u logoru u Italiji, u koji je pobegao iz Jugoslavije, odlučivali gde ko želi da ide, Milomir Glavčić je bio više nego jasan: “Hoću da idem u Kanadu.”
U toj zemlji hodao je sa “trnom u nozi”, i pored velikih iskušenja obogatio se, ali nije zaboravio svoj zavičaj, koji je svih ovih godina nesebično pomagao.
Dobitnici nagrada
Dobitnik Glavne nagrade za doprinos na nacionalnom nivou je kompanija Banca Intesa a. d. Beograd. Za doprinos lokalnoj zajednici u kojoj kompanija posluje nagradu je dobila kompanija CRH Srbija d.o.o. Popovac.
Nagrada za dugoročno partnerstvo poslovnog i neprofitnog sektora pripala je kompaniji Philip Morris Operations a.d. Niš, dok je kompanija Bosis d.o.o. iz Valjeva dobitnik nagrade u kategoriji malo i srednje preduzeće.
Za mladog filantropa nagrađen je Stefan Nikolić iz Vršca, koji je organizovao niz Humanitarnih kafa u Vršcu i Novom Sadu, a sav prihod od prodatih kafa je doniran udruženju NURDOR.
Dobitnici specijalnih nagrada su Filip Filipović za pomoć stanovništvu u ruralnim područjima, Mario Milaković iz Beograda za međugeneracijsko povezivanje i Ljubinka Vivčar iz Beograda za doprinos zadužbinarstvu.
