Kada su ljudi koji se vole na okupu, peć u sobi nije potrebna, bez obzira na to koliko je hladno. Baš tako je poslednjih meseci u domu porodice Anđušić-Maksimović u malom gradiću Burgu na istoku Francuske.
Pandemija koronavirusa besni skoro godinu dana, utisak je da se i svet potpuno promenio, ali sve to ne remeti jedan od najlepših sportskih parova Srbije da, uz puno ljubavi, sa svojim sinom Filipom, kao sav normalan svet, dočeka Novu godinu i Božić. Za njih je kao sportiste, koji u normalnim okolnostim imaju mnogo obaveza, to retka privilegija.
I zaista, dok su mnogi nezadovoljni brojnim merama, Danilo i Ivana zahvalni su i srećni jer su zajedno. Iza njih je uspešna godina. Danilo igra odličnu sezonu u Burgu, dva puta je pobedio Partizan u Evrokupu, ponovo je obukao dres reprezentacije, a Ivana, pored streljaštva razvija svoj mali kreativni „biznis“, i sanja novu medalju na Olimpijskim igrama.
Ovih dana se u toplim domovima proslavlja jedan od najvećih hrišćanskih praznika, pa je to idealna prilika da se njih dvoje za „Vesti“ osvrnu na godinu za nama i otkriju kako se u njihovom domu dočekuje Božić.
-Cela godina je bila čudna. Shvatam je kao tranzitnu za neke bolje dane i godine koji dolaze u budućnosti. Najlepše je na taj način gledati, jer ovo su neka drugačija vremena kojima moramo da se prilagodimo i verujem da neće trajati još dugo. Na nama je samo da izdržimo i ostanemo istrajni i da što pre izađemo iz ove situacije – počinje svoju priču Danilo, dok supruga uspavljuje sina Filipa, i nastavlja:
-Kada je počela pandemija, nije bilo lako izdržati. Mnogim ljudima je teško. Sa druge strane, nama sportistima je na neki način dobro došlo posle toliko godina karijere, jer smo sa najbližom porodicom proveli vremena kao za poslednjih deset godina. Trudili smo se da sve gledamo sa te pozitivne strane i uživamo u vremenu provedenom sa porodicom.
-Ivana još uvek nema ta internacionalna takmičenja, kod mene je sve normalno osim što su otežana putovanja, koja su ranije bila mnogo lakša. Restorani i kafići su idalje zatvoreni i nemamo mnogo opcija kako da drugačije provodimo vreme. Trudimo se i da se nešto ne mešamo sa drugim ljudima. Pridržavamo se mera i provodimo vreme u krugu porodice.
Praznična atmosfera ne izostaje
Razgovoru se priključuje i Ivana, jer Filip je zaspao, a priča o jelkama, ukrasima, Deda Mrazu, tradiciji i Božić Bati zahteva i njeno prisustvo.
-Jako se radujemo Novoj godini i Božiću i volimo da je slavimo. Ove godine će biti nešto drugačije, u krugu naše male porodice. Ne pravimo velike planove, želimo da budemo zajedno i da smo zdravi – kaže Ivana i prenosi delić atmosfere iz njihovog doma:
-Volimo sve to što ova godina donosi, kićenje jelke i kuće uopšte, volimo tu pripremu poklona, uvijanje u šarene papire, kao i Božić i tradiciju. I Danilo i ja smo odrasli u takvoj porodici gde se sve to maksimalno poštovalo i mislim da sve to stvara čaroliju svih ovih praznika. Mi se trudimo da prenesemo tu atmosferu i u našu kuću, na našeg Filipa i da zajedno uživamo u svim tim malim stvarima. Prethodnih godina, voleli smo da okupljamo najbliže prijatelje i porodicu i da uđemo u novu godinu sa svim dragim osobama. Tako je bilo i prve godine kada se Filip rodio, tada smo bili u Banja Luci. Cela porodica i dosta naših prijatelja je bilo tamo. Sada nam je najbitnije da smo zajedno s obzirom na situaciju. Poštujemo tradiciju, ali u krugu naše porodice.
Ništa bez Ivane
Danilo ističe da išta nije želeo da priprema dok Ivana ne dođe kod njega u Francusku, ne zato što to ne može sam, već zato što je za njih uživanje da u tim malim detaljima i zadovoljstvima uživaju zajedno. To potvrđuje i njegov nežnija polovina i dodaje:
– Ritual nam je kićenje jelke i kupovina poklona. Takođe, volimo da božićni ručak bude lep, da bude pun sto, i da moji i njegovi roditelji budu tu. Sad je i Filip sa nama, volimo da bude posebno. Ove godine taj ručak neće izostati. Šetaćemo po gradu, ići u luna park za decu i uživati u tom gradu u kojem se nalazimo. To će biti naši rituali ove godine.
– Uz to počeli smo da kuvamo zajedno i isprobavamo nove recepte, počeli smo da vežbamo zajedno kod kuće što ranije nije bio slučaj. Plešemo zajedno, sa Filipom, on pokazuje dosta lep osećaj za ritam. Pravimo dečije i naše koreografije… Trudimo se da svaki dan smislimo nešto novo i za sada nam dobro ide.
Novogodišnje želje
Za Danila je, i pored koronavirusa, koji je i sam preležao preko leta, uspešna godina. Jedan je od glavnih igrača u svom timu, ponovo je obukao reprezentativni dres, ali spisak njegovih poslovnih želja se tu ne završava.
-Iskreno voleo bih da nastavim u ovom ritmu, što se tiče posla… Ciljevi su mi da što bolje završim ovu sezonu i da pokušam da potpišem za neki evroligaški klub. Naravno, voleo bih da budem deo reprezentacije u prozorima u februaru i da se borim za tim Srbije na Olimpijskim igrama.
U ovoj 2021. godini reprezentaciju Srbije očekuju FIBA prozori i kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, ali i kvalifikacije i odlazak na Olimpijske igre. Posle perioda u kojem je Saša Đorđević vodio tim, selektorsko mesto je preuzeo Igor Kokoškov o kojem Anđušić ima samo reči hvale.
-Nisam ranije radio sa Kokoškovim koji me je ponovo pozvao u tim. Igranje u reprezentaciji je sigurno najveća stvar u karijeri bilo kog sportiste, pogotovo za ljude sa naših prostora, jer smo prilično ponosan narod. Za mene je to veliki ponos i čast, igranje za reprezentaciju i nošenje tog dresa. Drago mi je da sam ponovo bio u mogućnosti da čujem himnu i da osetim sve to još jednom. Osećaj je nezamenljiv.
-Što se tiče Igora, ja stvarno imam reči hvale za tog čoveka. Vidi se da je veliki košarkaški stručnjak i da ima puno znanja. Sigurno ne bi bio tu gde jeste , da ne zna svoj zanat. Dovoljno je reći da je bio prvi evropski košarkaški trener u NBA. Ove sezone ga neće sreća po meni, što se tiče kluba i Fenerbahčea. Verujem da će u jednom trenutku napraviti dobre stvari za Fenerbahče, čim preguraju ovu lošiju fazu. Ima puno znanja, a pored toga je sjajan čovek i sjajan tip. Samo su se potvrdile priče ljudi koji ga znaju da je veliki čovek i trener.
Srbija ima prilično problema u kvalifikacijama i prozorima koje je uvela FIBA, pa je tako u finskom balonu izgubila od potpunog autsajdera Švajcarske, što ipak ne bi trebalo da poremeti put na Evrobasket.
– Od početka smo znali da ti prozori „neće biti to“. Činjenica je da ti prozori daju šansu nekim drugim igračima da se pokažu, ali… Ni jednom ne možeš da računaš na najbolji mogući tim. Klub ne pušta uvek sve, uvek su različiti igrači i nastupa drugi tim. Nije lako bilo. Ovaj balon je sve poremetio. Mi smo odradili dva treninga pred Švajcarsku. Nije to nikakav alibi. Znamo da smo tu utakmicu morali da pobedimo kako god, ali najvažnija je kvalifikacija na taj Evrobasket.
Nedavno, Danilo je dao intervju za klupski sajt u kojem ističe veliku ljubav prema Partizanu za koji je nastupao, kao i želju da jednog dana obuče crno-beli dres. Ipak, otkrio je da zvanični kontakt sa klubom oko prelaska na postoji.
-Nije bilo nikakvih kontakata za sada. Ja sam za sajt kluba u Francuskoj rekao ono što osećam prema Partizanu i sigurno je da bih imam želju da se jednog dana vratim. Trenutno ne razmišljam o tome i nije u mojim planovima trenutno. Nismo pričali, niti je bilo priča. Opet, lepo je igrati protiv Partizana, to je veliki klub i jedan od najvećih na našim prostorima. Uvek je zadovoljstvo igrati protiv takve ekipe. Mi smo imali tu šansu da ih dobijemo dva puta i znam šta ljudima ovde znači to što smo dva puta pobedili takvu veličinu kao što je Partizan.
Pariz 2024 i „Ivy“ brend
Nastup na Evropskom prvenstvu u februaru i odlazak na Olimpijske igre za Ivanu su predstavljali prvobitni cilj i plan na početku nove sezone. Ipak, situacija nalaže prilagođavanje i okretanje ka drugim stvarima koje donose sreću i osmeh.
-S obzirom na „lokdaun“ koji se desio, to me je sabotiralo u potpunosti. Nisam u mogućnosti da treniram ovde i verujem da zaista neću moći da se spremim kako sam želela za Evropsko prvenstvo. Cilj jesu bile kvalifikacije za Tokio. Teška srca moram da priznam da od mojih kvalifikacija neće biti ništa. Ipak, verujem u sebe, svoj talenat i svoj rad. Ako se ovde otvore streljane, nastaviću da treniram. Nisam u potpunosti odustala, ali znam da ne mogu da budem u potpunosti spremna. Moj je cilj svakako učešćena Olimpijskim igrama u Parizu 2024. godine. Eto, volela bih da nam se dese te neke želje i planovi na privatnom planu. To sledeće godine, a onda sport kao velika stvar kojoj ću biti posvećena za naredne Olimpijske igre.
Погледајте ову објаву у апликацији Instagram
Kada nije u streljani, Ivana je posvećena porodici, ali i svom novom kreativnom poslu koji je pokrenula i u kojem mogu da uživju sve mame, kao i dame koje cene njen rad.
-Trenutno se dosta bavim svojim „Ivy“ brendom, koji dizajniram. Reč je o kožnim torbama koje su pre svega, kreirane za mame, a onda i za sve dame kojima se taj dizajn dopada. Ta ideja se javila dok sam bila trudna i ta moja nova uloga, uticala je i na potrebu da kreiram torbe koje i sama danas koristim. Dobro je to što su naišle na pozitivne kritike od strane mnogih mama, kao i žena koje su je kupile. Brend je manji, imam dobar tim uz sebe i verujem da ćemo zajedno da rastemo i da ćemo postati prepoznatljivi brend o kojem će još više ljudi imati reči hvale.
Ivana je tokom karijere osvojila brojne medalje, od kojih se najviše ističe ona sa Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine. Iako mnogima to tako deluje, streljaštvo nije nimalo lak sport. Zato Ivana često ističe koliko je streljaštvo ispunjava i opisuje „borbu“ koju vodi pre nego povuče oroz.
-Deluje lako i deluje da se sve to odvija poprilino brzo, a nije tako. Ne biste verovali koliko misli može kroz glavu da prođe u tih 8 do 10 sekundi, koliko traje taj ceo proces nišanjenja, pripreme pre nego se povuče obarača. Glavni izazov cele moje dosadašnje karijere jeste da obuzdam svoje misli u tom kratkom periodu, da budem u sadašnjem trenutku, na tom mestu gde jesam i u tom poslu koji radim i da ne dozvolim da me ništa omete jer moram da budem maksimalno fokusirana. Kod nas je još veći izazov što sve to moraš da ponoviš najmanje 60 puta i da budeš zaista dostojan tog najvišeg rezultata. Streljaštvo je zaista jedna velika borba sa samim sobom i meni predstavlja nešto što me uvek vrati sebi. Stalno me to vuče da nadmašim samu sebe i postignem najbolji rezultat.
Posle praznika, svi ljudi se okreću novim izazovima. Tako je i u porodici Ivane i Danila koji svim čitaocima „Vesti“ šalju svoje želje:
-Uvek želimo svima zdravlje i da budu na broju sa svojim najbližima. Ove godine je ta želja sto puta veća i jedna je od najbitnijih stvari. Razumem da su teška vremena, ali bih volela da ljudi budu pravi i da sepotrude i budu pozitivni, jer ako imamo sreću da smo zajedno i svi na broju, ako smo zdravi, verujem da nam ništa nam drugo ne treba. To je ono na čemu treba da budemo zahvalni.
Preporuka filmova, knjiga serija
Ivana: To je pitanje koje nas muči od početka ove godine. Svaki put nam zafali nešto jer imamo dosta vremena i za knjige i za serije. Od serija, „Kuća od papira“, od filmova „Prestiž“…
Danilo: Ja bih preporučio knjigu „Uspeh što da ne“ od Džeka Kenfilda.
Koronavirus – Sve se dobro završilo
I Ivana i Danilo, njihovi roditelji, kao i sin Filip preležali su korona virus tokom leta. Ivana, Filip i njen otac nisu imali simptome, dok je Danilo ležao u bolnici 4-5 dana. Tako, opisuju svoje iskustvo:
Ivana: Ja mislim da koroni ne možeš da pobegneš. Toliko je rasprostranjeno i toliko je sve neizvesno… Kod nas je bilo i ovako i onako. Bilo je sitacija kod nas u porodii da je prošlo skoro bez simptoma, a bilo je i zaista teških trenutaka. Srećom, na kraju se sve dobro završilo. Zaista nije situacija za igru i nema mesta opšutanju. Treba biti pametan i pobediti taj izazov u kojem svi prilagođavamo neki nekadašnji život sa novonastalom situacijom. Moramo da se izborimo i verujem da svemu ovom dolazi kraj.
Danilo: Situacija nije naivna i treba poštovati sve mere. Svi moramo da se potrudimo da ovo što pre prođe. Takođe, ne bi trebalo širiti paniku među ljudima. Ima teških slučajeva, teških situacija. Mi smo koronu preležali preko leta i sada je sve u redu.
