Hadži Marko Vujičić
Bunar, čeze i konaci na južnoj strani porte

U tekstu štampanom povodom 950 godina manastira Prohor Pčinjski, arhitekta Aleksandar Radović ističe da je 19. vek prepun zbivanja o kojima govori mnoštvo istorijskih izvora, uglavnom zapisa, ali i veliki broj verodostojnih istorijskih dokumenata.

„Prvi srpski ustanak reflektovao se i u vranjskom kraju oslobodilačkim pokretom pripremanim u manastiru Prohoru Pčinjskom. U odsustvu Karađorđeve pomoći pokret se nije šire razvio i zahvatio je samo manji deo Vranjskog kadiluka. Posle sloma Prve srpske revolucije i završetka Drugog srpskog ustanka. Turci su na jugu Srbije činili velika nasilja i pustošenja. Nekoliko zapisa svedoči o velikom stradanju manastira 1817. godine u ‘ljutaja vremja ot Turci’. Ali manastir odoleva svemu, kao jedan od mnogih srpskih manastira, koji su u ta vremena bili kako navodi Vuk Karadžić ‘pravi i jedini stubovi i čuvari zakona hrišanskoga i imena srpskoga“.

I dr Jovan H. Vasiljević u svojoj knjizi „Južna Srbija“ ističe podatak da je manastir Prohor Pčinjski jedan od najtežih perioda imao početkom 19. veka jer je podjednako bio na udaru Osmanske imperije, Albanaca (Arnauta), ali i zle sreće. Prema beleškama iz manastirskog letopisa, oko 1825. godine pop Rista iz Žegnjana je počeo otvarati crkvu i pozivati narod u manastir zato što je prethodno ostao „bez čovečje glave žive“, a već 1832. potomak igumana Živka, pop Neša postaje novi iguman. Arhimandrit Metodije (Milovanović) u svojoj knjizi štampanoj 1924. godine u Skoplju, navodi i veoma bitan detalj da su igumani manastira podjednako morali biti sposobni za organizaciju života u manastiru koliko i da imaju političke mudrosti da izdejstvuju od tadašnjih vladara sve ono što im je trebalo.

„On je po svojoj bistrini umeo da zadobije Husein pašu toliko da je paša ne samo odobrio da se u manastiru podignu zgrade zvane ‘pop Nešine’, nego je naređivao Vranjancima i svima u pašaluku da ne idu u Dečane i Rilo, nego u manastir Svetog Oca, pa je i sam posećivao manastir i celivao ruku svetoga. I od tada je manastir počeo napredovati“, napisao je ovaj arhimandrit. Aleksandar Radović kaže da su ovi konaci podignuti najvero
vatnije nad ruševinama prethodnih građevina severno od kapije, a na mestu današnjeg Kraljevog konaka.

– U vreme kneza Miloša, između 1835. i 1839. godine manastiru je iz Srbije pružana pomoć u novcu i knjigama, a neki monasi su pozivani da uče i usavršavaju se u manastirima u Srbiji“. Polovinom 19. veka manastir počinje da se razvija i sve više postaje stecište vernika sa juga Srbije, ali i šire. Zahvaljujući prikupqenom novcu dolazi i do većih graditeljskih poduhvata, pa tako počinju da se grade nove „Vranjske zgrade“. Južno od glavne kapije 1854. se završava veliki gostinski konak, a osam godina kasnije i južno krilo kao monaški konak.

U susret proslavi jubileja

Centralna proslava obeležavanja 950 godina izgradnje i 700 godina od obnove najstarijeg manastira u Srbiji – Prohora Pčinjskog održaće se 6. septembra u prisustvu kompletnog državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Srbije koji je i pokrovitelj ove manifestacije. Jubilej svetinje starije od Hilandara prilika je za podsećanje na uzbudljivu istoriju srpskog naroda, kao i činjenicu da je oko ovog manastira još najmanje 160 drugih crkava iz starih vremena, što je neprocenjivo kulturno bogatstvo.

Žitije Svetog Prohora

U knjižici iz 1924. godine „Manastir Sv. oca Prohora Pčinjskog“, arhimandrit Metodije (Živković) je naveo da o manastiru postoji rukom pisano „Žitije i žizan Prepodobnago i Bosonosnago Oca našeg Prohora Mirotočiva“. Reč je o delu Martirija Hilandarca koji je u manastir došao 1815, a pet godina kasnije napisao je ovo žitije – najstarije za koje se do danas zna. Stručnjaci tvrde da je najverovatnije reč o prepisu nekog starijeg rukopisa. U tom žitiju stoji da je Sveti Prohor bio rodom iz sela Ovčepoljska, „od pobožnih roditelja vaspitan“. „Otac mu je bio Jovan, a mati Ana. Nisu imali dece i neprestano se molili Bogu da mu da jedno čedo. Bojali se Boga i milostinju davali sirotinji i Bog je nagradio njihov hrišćanski život i dao im Prohora pravog isposnika, dar proroka, mučenika na kameni ležašča. Ko će opisati njegove podvige u pustinji i muke u poslednje vreme od studi i letnje od žege. Kad je dorastao za ženidbu roditelji mu govoriše, da ga ožene i da mu predadu upravu nad imanjem. Sveti smutsisja ne vjedi čto čini togda, pa ode u crkvu Božiju da se pomoli Bogu da ga izvede na put spasenja. Ali kada je Sveti čuo reči Sv. Jevanđelja ‘Iđe qubit otca ili mater pače mene, njest mene dostom… I iđe ne primet krsta svojego i veljed mene grjadet, njest mene dostoni’. Čim je čuo ove reči Sveti je odmah ostavio oca i mater, pa je otišao u pustinju i tu našao malu pešteru i vodu istočnik mal i tu se naselio jako u carski saraj, hranio se zeqem i korewem 32 godine i za to vreme ne vide čoveka nego sa zverije prebivaja.

Požar

Krajem 1841. godine dogodio se požar i odneo i Stari zavet iz 14. veka koji se nalazio u manastirskoj biblioteci. Arhimandrit Metodije (Milovanović) navodi da ga je izazvao pop Stoša, sin prethodnog upravitelja manastira Neše. „Jedno veče on zaboravi da ugasi sveću koja je gorela nad kivotom. Sveća padne na pokrivač kivota, zapali pokrivač pa i kivot. Sluge opaze vatru u crkvi, napravi se uzbuna u manastiru i svi potrče da gase pa i pop Neša, ali on se prestravi i poludi, pa docnije i umre. I pop Neša i pop Stoša sahranjeni su više crkve u manastiru. Ovaj slučaj s kivotom uzbunio je narod – i prvi qudi iz Vranja i okoline odmah na saboru 1852. godine još za života pop Stošina izaberu za tutora hadži Mihaila Pogačarevića iz Vranja, a za igumana pop Antu Paunovića iz Starca. Hadži Mihailo ostao je tutor do smrti 1858, a pop Anta do 1869. godine“, napisao je ovaj arhimandrit.

Sutra: Devet i po vekova manastira Prohor Pčinjski (7): Uvek uz svoj narod

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime