Iako je studirao filozofiju i bio jedan od najboljih akademaca, Vojislav – Vojkan Borisavljević je za svoj životni poziv odabrao muziku. U karijeri dužoj od pet decenija komponovao više od 500 kompozicija za najpoznatije umetnike nekadašnje Jugoslavije. Pesme kao što su “Odiseja”, “A sad adio”, “Ljubav je samo reč” samo su deo ogromnog Vojkanovog opusa, koji je komponovao muziku i za televizijske serije: “Vruć vetar”, “Sivi dom”, “Santa Maria della Salute”, filmove “Višnja na Tašmajdanu”, “Vojnikova ljubav”, “Smrt gospodina Goluže”, “Kuća pored pruge”, “Noć u kući moje majke”, Lajanje na zvezde, ali i za pozorišne predstave. Posvetivši život muzici, Vojkan Borisavljević je ostavio dubok trag u srpskoj muzičkoj istoriji, pre svega kao kompozitor i dirigent, ali i kao aranžer i producent. Karijera zlatnog maestra ovenčana je brojnim nagradama, a najveći uspeh za njega je srećna publika.
Otac je troje dece i deda jednog unuka.
Nesuđeni filozof
– Rođen sam 5. maja 1947. u Zrenjaninu slučajno. Moja majka Svetislava i otac Slobodan, oboje rođeni Beograđani, bili su prinuđeni da se zbog očevog specifičnog posla u Službi državne bezbednosti često sele iz mesta u mesto. Lako se moglo dogoditi da se rodim u Šapcu, Novom Sadu, Loznici ili pak Pančevu. Nekoliko meseci posle mog rođenja vratili smo se u Beograd, a ubrzo su se moji roditelji razveli.
– Majka mi je radila u Prosveti gde je bila lektor. Pošto nije imao ko da me čuva, majka me često vodila na posao, tako da sam imao priliku da upoznam čuvene pisce Antonija Isakovića, Skendera Kulenovića, Miju Pavlovića, dolazili su Miloš Crnjanski, Dobrica Ćosić. Tad nije bilo televizije, pa su ljudi više sedeli i pričali. U našem stančiću u centru Beograda, majka je često pravila sedeljke i dolazili su razni pisci tako da sam kao dete imao priliku da slušam sve te umne ljude. U osnovnoj školi bio sam odlikaš, kasnije sam upisao Prvu beogradsku gimnaziju, koja je imala neverovatno kvalitetan profesorski kadar.
– U toj gimnaziji sam naučio francuski jezik, da kad sam kasnije živeo i studirao u Parizu, ljudi su mislili da sam Francuz. U gimnaziji smo imali i sjajnog profesora filozofije Predraga – Pecu Vukadinovića i onda smo nas trojica, tri najbolja druga Vladimir Jevtović, Dragoljub Banović i ja odlučili da upišemo prava. Kad smo ušli na Pravni fakultet dočekao nas je neki neljubazan portir i mi smo odustali. Otišli smo na filozofiju. Banović je ubrzo odustao, otišao na medicinu i postao čuveni ortoped, Jevtović je po završetku filozofije otišao na Pozorišnu akademiju. Što se mene tiče, došao sam do diplomskog i ostao večiti apsolvent, mada sam imao prosek 9,66.
Usavršavanje u Parizu
– Na Filozofski fakultet sam se upisao 1965. i tada je tamo bio najbolji profesorski kadar ikada. Veljko Korać, Mihailo Marković, Vuko Pavićević, Sveta Stojanović, neverovatno. Mene su zakačile čuvene studentske demonstracije, ja sam tada bio na četvrtoj godini. Posle toga je sve to počelo manje-više da se osipa, profesori su dobijali otkaze. Optimizam nas je napustio, tako da je u mom slučaju muzika kao životno opredeljenje pobedila. Ipak, filozofija mi je mnogo pomogla kasnije u životu i radu. Pomogla mi je da dobro organizujem posao kad radim film, neki veliki koncert.
– Moj ujak Pera Ivanović je mnogo uticao na moje muzičko opredeljenje. Nabavio mi je prvu violinu, svirao je u ansamblu Kolo, a njegova žena bila je Živka Đurić, verovatno naša najbolja pevačica narodnih pesama. On je posle prešao na Akademiju i svirao je u Beogradskoj filharmoniji i kasnije je bio dirigent orkestra “Gudači Sv. Đorđa”. Tako sam ja završio srednju školu violine, onda sam prešao na klarinet, pa se ispostavilo da sam bolji u teoretskim predmetima. Kasnije sam otišao u Pariz i tamo završio dirigovanje u privatnoj akademiji.
– Od početka moje karijere imao sam sreću da se bavim različitim muzičkim žanrovima. Tako sam ja 1965. snimio prvu ploču, tad sam bio roker. Imao sam svoj bend i svirao sam klavijature. Onda sam počeo da pišem pesme za festivale , prvo omladinski, pa Šlager sezone, pa za Opatiju. Paralelno s tim sam počeo da radim filmove, mjuzikle. U startu sam ušao u tajne i pozorišta i filma. Ljudi me najviše znaju po šlagerima i pesmama tipa “Odiseja”, koju je pevao Leo Martin, “Ljubav je samo reč” Zdravka Čolića. Kasnije sam se više posvetio primenjenoj muzici. Sad je evo aktuelna muzika iz serije “Junaci našeg doba”, koju je radio Siniša Pavić.
Saradnja sa Pavićem
– Zanimljivo je da sam sa Pavićem samo četiri puta u životu radio i sva četiri puta su bila izuzetno uspešna. “Višnja na Tašmajdanu” je njegov prvi roman, pa smo onda radili “Vruć vetar” iz koga je čuvena pesma “A sad adio”, pa smo onda mnogo kasnije radili “Belu lađu” sa Lanetom Gutovićem i sada “Junake našeg doba”. Malo, ali uvek kvalitetno. Ova njegova poslednja serija je ušla u narod i ona je najgledanija po izveštajima iz RTS- a. Ima ta serija svojih mana, ali tekst je najbolji deo u seriji, zato što Siniša piše o problemima običnih ljudi. On ume da piše fantastične dijaloge. Sada je završen prvi ciklus i radi se drugi. Siniša i ja uvek radimo sa RTS-om.
– Prva serija koju sam radio je bila “Obraz uz obraz”, zatim “Vruć vetar”, “Sivi dom”, “Santa Maria della Salute”. Najviše sam radio sa Zdravkom Šotrom, radio sam i njegov film “Lajanje na zvezde”. Mnogo sam sarađivao sa Darinkom Matić Marović i Angelom Šurevim. Mi smo uglavnom radili te državne priredbe devedesetih godina kada je Slobodan Milošević bio na vlasti. Uvek smo mi dirigovali za razne svečanosti i onda kada su skinuli Slobu sa vlasti, došla je Dara jedan dan i kaže “Sve će nas pohapsiti”. Kažem ja “Zašto Daro, pa mi smo radili za predsednika?”, a onda je Šurev precizirao: “Ali Daro, mi smo jedini smeli Miloševiću da okrenemo leđa.”
– Znate kako, muzičari uvek sviraju za vlast. Tako je bilo u srednjem veku. Ako vas zove predsednik, vi mora da se odazovete, to je jednostavno tako. Predsednik je institucija, bude jedan, drugi, treći, ali to je institucija. Svirao sam na poslednjem Titovom rođendanu 1979. godine. Slavio je u Dobanovcima, u nekom vojnom gazdinstvu. Zvali su mene da dirigujem i Zdravka Šotru da režira taj program. Šta je meni fascinantno? Iako je moj otac jedno vreme bio šef Titovog obezbeđenja, što sam tek kasnije u životu doznao, ja o Brozu nisam mnogo znao.
“Drugovi umetnici”
– Maršala sam, dakle, prvi put video 1979. Ušao je u krem odelu, kao da je u prostoriju ušlo božanstvo. On se sa svima pozdravio i rekao: “Kako ste, drugovi umetnici?”. Tu su bili: Zdravko Čolić, Zlata Petković, Sedmorica mladih, Mile Bogdanović. On je seo za sto, mi smo tu malo svirali, Tito je popio tri viskija za početak. Svi smo bili pod snažnim pozitivnim utiskom. Kasnije su u memoarima neki njegovi šefovi kabineta pisali kako je on bio izlapeo, ma kakvi… On je bio posebna ličnost, koja je obeležila 20. vek. i sigurno je bio najznačajniji državnik sa ovih prostora. Bez obzira na to da li je neko voleo socijalizam ili ne, Jugoslavija je za vreme njegove vlasti doživela potpuni prosperitet.
– Veoma je voleo umetnost i umetnike. Ulaganja za kulturu u njegovo vreme su bila velika. On je dolazio na operske i pozorišne predstave u odabrana pozorišta, išao na Filmski festival u Puli i on je svakog dana kad je bio slobodan gledao filmove. Imao je svog kino operatera i gledao filmove bilo na Belom dvoru ili na Brionima. Pritom je svirao klavir, tako da u svakom slučaju bio je jedan interesantan čovek. Dovoljno je reći da su u njegovo vreme osnovani i Bitef i Bemus i Fest.
– Sad se spremam za Svetosavski bal u Beču u kome učestvujem peti put, inače ovo je sada 23. bal u ovom ciklusu. Dirigovaću svome orkestru Beogradski solisti. Tamo dolaze naši ljudi, ali i ugledni austrijski zvaničnici i vlada jedna sjajna atmosfera. U Beču živi veoma mnogo Srba.
Inače prvi Svetosavski bal je održan 1846. godine. Knez Miloš je to organizovao. Glavna zvezda bala je ćerka Vuka Karadžića Mina, koja je bila najlepša devojka na balu. A Johan Štraus mlađi je za tu priliku napisao “Srpski kadril” koji je tad izveden prvi put.
Koncert u Požarevcu
– Mislim da je bila 1996. godina, Milošević je bio na vlasti, a njegov sin Marko je imao diskoteku u Požarevcu. Diskoteka je imala baštu i tamo se svake večeri skupljalo deset do petnaest hiljada ljudi. Pred zatvaranje letnje sezone javili su meni da napravim aranžman za onu čuvenu pesmu “Ameno”, koju pevaju hor i orkestar to je kao neka simfo-rok varijanta i da tamo dođemo sa horom i da to izvedemo tamo u Madoni. Objasnim da ne možemo dobiti filharmoniju za takvu stvar, ali da ćemo napraviti najbolju kombinaciju sa muzičarima i horom. Izvodili smo to u ponoć. Ja sam bio postavljen na jednom podijumu, a dirigentska palica mi je bila obojena u fluoroscentno crveno. Sve je bilo uredno plaćeno, posle je došao i Sloba i pio viski sa nama.
Rad sa Bajagom
– U 2019. godini sam imao četiri vrlo uspešna koncerta za Momčilom Bajagićem Bajagom, koji je obeležio 35 godina rada sa Simfonijskim orkestrom i horom u Centru Sava i to je bilo fantastično. Ta njegova muzika je dobila jednu novu dimenziju kroz te moje aranžmane i sad planiramo turneju po regionu. Prva stanica će nam biti Temišvar, koji je ove godine evropska prestonica kulture, tako da ćemo tamo sa njihovim orkestrom nastupati. Planiramo da obiđemo ceo region sa tim novim aranžmanima njegove muzike.
Dečja opera
– Plan mi je da postavim jednu dečju operu ovde u Beogradu. To jedino još nisam radio. Radio sam i Beogradsko proleće, Mesam, Pesmu Mediterana, ali sada za takve festivale nema interesa.
“Bekstvo” u oazu
– Da ponovo biram zanimanje bila bi to muzika. U svačijem životu postoje krize, teški momenti i čovek treba da ima oazu, pribežište gde može da ode, a to je meni muzika. To je moj svet u koji niko ne može da uđe. Tu se zatvorim ako imam bilo kakav problem. Drago mi je kad vidim da moja publika čini ljude srećnim, lepo mi bude kad vidim da se ljudi raduju uz moju muziku.
Pogled kao opomena
– Ne smete mnogo mahati rukama, morate u startu znati šta hoćete i izvući iz orkestra maksimum koji on može dati. Rad očima je takođe veoma važan, morate u pravom momentu pogledati muzičara koji ima solo deonicu i ohrabriti ga. Ako neko pogreši, ne treba od toga praviti dramu, zaustaviti probu i povisiti glas. To sam pročitao i u knjizi Zubina Mehte. Samo treba ukrstiti pogled sa “grešnikom” i on to više nikada neće ponoviti.
