Dnevnički zapisi Siniše Ljepojevića (13): Obmane kao alibi

Siniša Ljepojević
EPA/JIM LO SCALZO
Predsednik SAD Donald Tramp

Iako su Amerikanci znali da u Siriji nije bilo napada gasom, Tramp je bombardovao tu zemlju. Na osnovu laži. Američki predsednik Donald Tramp je naredio 6. aprila 2017. napad raketama tomahavk na sirijsku avio-bazu Šajrat, zbog navodnog sirijskog bombardovanja grada Han Šeihuna i navodne upotrebe gasnog bojnog otrova.

Tramp je odobrio bombardovanje iako su ga obaveštajne službe Amerike upozorile da nemaju dokaze i da nisu uspele da pronađu dokaze da je Sirija upotrebila hemijsko oružje.

Besni agenti

Obaveštajni podaci su jasno govorili da je Sirija ciljano bombardovala zgradu u kojoj je bio sastanak islamista 4. aprila i da su koristili navođene bombe ruske proizvodnje s konvencionalnim eksplozivom. Detalje o planiranom napadu na tu zgradu u vreme sastanka za koji se saznalo obaveštajnim putem, Rusija je unapred dostavila i obavestila Amerikance i oficire u njihovom sedištu u Dohi, gde je misija za koordinisanje američkih, savezničkih, sirijskih i ruskih vazdušnih operacija.

Neki američki vojni i ostali obaveštajci su veoma besni što je predsednik ignorisao stvarne činjenice i dokaze. Jedan od tih ljudi je rekao: „Mi znamo da nije bio hemijski napad. Izgled da uopšte nije važno da li je pobedila Hilari Klinton ili Donald Tramp.“ Jedan američki obaveštajni izvor je rekao Heršu: „Ovo nije bio napad hemijskim oružjem. To su bajke“. Herš je imao uvid u transkript razgovora uoči napada sirijskih snaga na taj grad.

To je bio razgovor koji je već uobičajen između ruskih, koji govore i u ime sirijskih snaga, i američkih oficira, koji rutinski unapred jedni druge informišu i razmenjuju podatke o planiranim vazdušnim akcijama. O efikasnoti tih kontakata svedoči i to da, uprkos velikom broju letova, još uvek nije bilo ozbiljnijih incidenata.

Uoči samog napada na tu zgradu, Sirija i Rusija su dale detaljne podatke, 4. aprila, najpre direktno na engleskom posadi aviona AWACS, koji se tada nalazio 60 milja severno od tog grada, kod turske granice, a poslato je i u Dohu. Objašnjeno je da je reč o jednoj dvospratnoj zgradi u severnom delu grada.

Ruski obaveštajci su saznali da će u toj zgradi biti održan sastanak visokih funkcionera islamističkih i terorističkih grupa. Tu je u stvari bio njihov komandni centar za taj region.

Herš je saznao da je jedan od razloga zašto su Rusi detaljno obavestili Amerikance i taj što su želeli da Amerikanci spasu svoje obaveštajne izvore i saradnike koji bi mogli biti na tom sastanku. Rusi su upozorenje poslali i direktno CIA. To je bilo fer s njihove strane. Ali, to istovremeno znači da Rusija tačno zna ko radi za CIA.

Rusi su za taj napad, što je retkost, Sirijcima dali svoje navođene bombe, a Sirijci svog najboljeg pilota.

Čudna razonoda

Uprkos svemu, predsednik Tramp je želeo da napadne Siriju. Odluku je doneo na osnovu televizijskih vesti. Tramp je pasionirani gledalac televizije. I nije se konsultovao ni sa kim odgovornim u nadležnim službama. Kad je Tramp izdao naređenje, planeri u Pentagonu su pitali CIA i DIA: „Da li postoje bilo kakvi dokazi da Sirija ima skladište sarina na tom aerodromu ili negde u tom području, kako bi imali bilo kakav izgovor?“ Odgovor obaveštajaca je bio: „Mi nemamo dokaza da Sirija ima sarin i da ga je koristila.“

Trampu je rečeno da nema dokaza, a on je rekao: „Udarite!“ Sledećeg dana Tramp se obratio naciji i optužio „Asada da koristi nervni gas“, da uništava „živote bespomoćnih ljudi, žena i dece“. I Trampu je naglo skočila popularnost. Zvezda MSNBC
televizije Brajan Vilijams je snimak putanje tomahavk prokomentarisao sa „divno“, a Farid Zakarija je, na Si-En-Enu rekao: „Mislim da je Donald Tramp (sada) postao predsednik Amerike.“

Ministar trgovine Amerike Vilbur Ros je, prema magazinu „Tajm“, rekao da je raketni napad na Siriju „razonoda posle večere“ američkog predsednika Donalda Trampa i kineskog lidera Si Đinpinga. Novinski komentatori su ocenili da je reč o „rekreativnom bombardovanju.“

Neverovatan je taj odnos Amerikanaca, tačnije američkih predsednika, generala i elite prema ratovima. To je na neki način bolest. Da li se ikada sete šta su uradili, da ne idemo dalje, u Avganistan, Iraku i Libiji?

I nijedan od tih ratova nisu u stvari dobili. U Avganistanu, Amerikanci priznaju da ni posle 16 godina nisu pobedili, a Libija više i ne postoji kao država, barem ne u onom smislu značenja te reči. Čak je 13. juna 2017. američki ministar odbrane, general Matis morao da prizna da Amerika „ne pobeđuje u Avganistanu“ i dodao „za sada“, a to sada traje 16 godina. U Iraku je haos. Od Iraka i Libije, prosperitetnih i stabilnih država, napravili su zgarišta, a u Avganistanu se raspalo i ono malo što je postojalo u tom društvu.

I – nikome ništa, Amerikanci i dalje tvrde da nastavljaju sa „zaštitom demokratije i slobode“.

Gde je fitilj?

Sve je više javnih izjava u kojima se upozorava da bi stvarni okidač za novi svetski rat mogli biti gubitak američke komande nad Evropom i čas kada se Evropa „pomiri“ sa Rusijom. Amerika je spremna da zarati samo zbog Evrope. Kao i u Drugom svetskom ratu, vatra bi mogla biti zapaljena u Poljskoj. I ponovo Nemačka i Rusija. Velika je, međutim, verovatnoća da ovoga puta Rusija i Nemačka ne bi bile na suprotnim stranama.

Sajber rat

Moderno vreme je donelo drugačije mogućnosti ratovanja. Najtipičniji oblik ratovanja modernog vremena je takozvani sajber rat, rat kompjuterskim sistemima. Mnogi to nazivaju i kompjuterski terorizam, ali u osnoviv to je sada već rat, jer iza toga stoje države, a ne terorističke organizacije. U jednom danu, u maju 2017. napadnuti su kompjuterski sitemi državnih kompanija i ustanova u 99 zemlje u svetu.

SUTRA – Dnevnički zapisi Siniše Ljepojevića (14): Fatalna frustracija