U više nego iskrenoj ispovesti, osvrnuvši se još jednom podrobno na svoju blistavu karijeru, najbolji srpski fudbaler svih vremena Dragan Džajić nam je rekao:
– Žalim samo zbog dve stvari. Što sa reprezentacijom Jugoslavije nisam osvojio titulu evropskog prvaka i što nisam mogao da pomognem Zvezdi u onom polufinalu Kupa šampiona protiv Panatinaikosa!
Da podsetimo, plavi su bili na korak od osvajanja trofeja Anrija Deloneja 1968, kad su u polufinalu Kupa nacija (kako se tada zvao Evropski šampionat) Džajićevim golom savladali svetskog prvaka Englesku, a onda u ponovljenoj finalnoj utakmici doživeli poraz od domaćina Italije u Rimu od 2:0. Prvi susret završen je nerešeno 1:1, a naša reprezentacija je opet pogotkom Džajića vodila sve do šest minuta pre kraja.
|
Šest godina Vremeplova |
A tri godine kasnije, jedna čuvena generacija Crvene zvezde sa Džajićem kao najboljim igračem, kapitenom i pravim vođom, išla je korak po korak prema završnici Kupa šampiona. Posle ubedljive pobede nad grčkim prvakom od 4:1 u Beogradu, Zvezda je potamnela u paklu stadiona Karaiskaki, gde je PAO slavio sa 3:0 i otišao na megdan Krojfovom Ajaksu.
Ni u prvoj, ni u drugoj utakmici, Miljan Miljanić nije mogao da računa na Džajića. Evo i zašto.
Prethodno, jugoslovenski šampion je u četvrtfinalu odigrao dvomeč sa tada najboljim timom DR Nemačke Karl Cajsom. Težak teren, koji je natopila uporna i jaka kiša, više je odgovarao robusnim domaćinima nego Zvezdinim prefinjenim tehničarima. Vodila se prava rovovska borba… Zvezdini igrači su posle pričali da nikad nisu igrali težu utakmicu, jer "optičari" nisu birali sredstva da ih zaustave i udarali su neštedimice.
Džajić je bio – izubijan. Njega su, razumljivo, najviše tukli. Uzalud protesti kod sudije, uzalud nemoćno širenje ruku. Dobijao je po nogama, telu, licu. I ponovo je krenuo ka čoveku u crnom, ljutito pokazujući traku na ruci, da kao kapiten ima pravo da žustrije prigovori. Sudija mu je, međutim, pokazao – crveni karton.
– U početku nisam shvatio da moram da napustim teren. Stajao sam tako nekoliko trenutaka, pa polako krenuo ka izlazu, u neverici – sećao se Džajić.
Izbila je opšta gužva. I ostalima su popustili živci. Zvezda je gubila sa 2:0, pa izjednačila preko Jankovića i Džajića, i sad je Karl Cajs dobio ovakav poklon. Nastala je gužva, Antonijević je želeo da se obračuna sa Nemcima i – ubrzo je krenuo za svojim kapitenom u svlačionicu. Brojčanu prednost Karl Cajs je pretvorio u pobedu, Irmšer je u 84. minutu savladao Dujkovića.
Zvezda je u revanšu zgromila Karl Cajs sa 4:0 i prošla u polufinale. Ali, nije imala svog kapitena, koji je tada bio najbolje levo krilo sveta.
