U pravom prijateljstvu nema posustajanja, što bi mogao da bude i moto članova Udruženja Solidarnost za Kosovo. Od starta i otkako je kao osnivač stao na čelo dobročinitelja, Arno Gujon, danas i direktor Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu pri Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, nikad nije razočarao, a kao idejni vođa i organizator svih akcija usmerenih prema Kosovu i Metohiji ima sreću da je oko sebe okupio dobre i vredne ljude koji deluju složno i – pomažu.
Godinama Udruženje Solidarnost za Kosovo (u Francuskoj se zove Solidarite Kosovo) izdaje bilten pun verodostojnih informacija i slika, zato se, nema sumnje, članstvo broji na hiljade ljudi velikog srca.
– Posle jednog sastanka u Parizu, prišla sam Arnou Gujonu pružajući mu 100 evra za pomoć Srbima na Kosovu. Ljubazno me odbio uz obrazloženje da ne prima gotovinu i zamolio da pošaljem ček adresiran na Solidarnost za Kosovo – priseća se Nada Žnirdašić, žiteljka Pariza.
Morska čarolija
Ovih dana Francuzi, članovi Udruženja Solidarnost za Kosovo, mogu ponovo da pročitaju vest koja ih uvek dirne u srce. O deci je reč. I ovog će leta mališani sa Kosova i Metohije, pre svega oni lošeg materijalnog stanja krenuti put morskog žala. Toj akciji Arno i njegovi pristupaju punog srca i raširenih ruku i osmišljavaju do detalja boravak mališana na obali Jadranskog mora. Ništa lepše nego videti prostranstvo i plavetnilo mora, liznuti ga i plivati u njemu… Sve to razumeju, osećaju članovi Udruženja i šalju čekove. Jedno dete, sedam dana na moru, 350 evra. Pošalju koliko mogu. Pomoć stiže, umnoži se.
“Tivat (Crna Gora), početak avgusta, 40 dece iz enklava Kosovo i Metohija, od 2012. godine naš deveti boravak na moru, jedino smo zbog pandemije preskočili leto 2020. I ovaj put ćemo im tešku svakodnevicu zameniti lepšim pogledom na život, što donosi i nadu za bolju budućnost”, Arnoova je poruka je francuskim dobrotvorima.
A to more i dečja radost samo su deo aktuelnih aktivnosti Udruženja Solidarnost za Kosovo. Donoseći dve velike palete školske opreme u junu su francuski volonteri obišli deset škola na Kosovu i Metohiji i po povratku su taj put, letnji konvoj, kako su ga nazvali, u vidu dnevnika opisali svojim članovima. Tu se saznaje da ih je u Beogradu dočekao “šef” Arno Gujon, pa ih je, kao neko kome je zabranjen ulazak na Kosovo, detaljno savetovao kako da se ponašaju prilikom prelaska administrativnih granica, kako da poštuju sanitarne odredbe, ali i zamolio da prenesu pozdrave “njegovom kosovskom narodu”.
“Po rasporedu, ujutro obilasci škola i raspodela materijala, poslepodne sastanci i posete. Na papiru to deluje monotono, a u stvari je svaki naš susret nova priča, teška, dirljiva, radosna i ohrabrujuća”, tako počinju priču francuski volonteri.
Čežnja za slobodom
Braća Pavle i Sava su učenici iste škole, pišu Francuzi:
“Pohabana odeća, cipele sa rupama, bez čarapa. Žive sa roditeljima i petoro braće i sestara, jedini nameštaj u kući su drvene daske postavljene na betonske blokove, na tome spavaju. Srce nam se kida. Ostavljamo im kutiju punu odeće i obuće, za celu porodicu”.
U jednoj školi, navode dalje, dočekuje ih samo pet đaka.
“Druže se između sebe, drugih prijatelja nemaju. Za njih na livadi improvizujemo fudbalsku utakmicu. Milovan, naš domaćin, priznaje da se zbog ove dece ponekad rasplače. Oni su među onima koji imaju najteži život na Kosovu i Metohiji, siromaštvo je preteško, od toga je teža izolovanost”.
Uz put nanizane ruševine. Nekad je to bila naseljena regija. I ovo pišu francuski humanitarci:
“Direktor jedne škole neće da se žali na nemaštinu, a čezne za slobodom. Ne treba nama mnogo, ponavlja više puta, a moli da im opet dođemo, dođite i praznih ruku, vratite se samo da se vidimo, pa da znamo da neko misli na nas”.
Otac Srđan vodi humanitarce u jedno selo sa nekoliko srpskih porodica. Sećaju se:
“Isprepadani su pred strancima. Morali smo blago da im se obraćamo i jedva smo uspeli da iz nepoverenja izvučemo diskretni osmeh jednog dečaka. I tu smo ostavili nekoliko kutija”.
Ček za lakši život
U jednoj školi gosti pokušavaju da održe čas francuskog jezika, pretežak je izgovor, pa se razgovor produžio na srpskom.
“Pesmu smo čuli u Kulturnom centru Gračanice. Jedna devojka anđeoskim glasom, a punim snage i uverenja, ponavlja: “Ne dam, ne dam”, nabrajala zemlju, crkve, svoje selo, planine, celo Kosovo. Delovalo je srceparajuće. Kad vidiš te ljude, osetiš njihovu ljubav, bol i nadu, pa oči zasuze i rasplamsa se želja da ih opet vidiš. I videćemo ih, odlučili smo”.
Živa su sećanja Francuza.
“Ganuo nas je vapaj Srba za slobodom, razrušene crkve, bodljikava žica oko bogomolja, a prolazeći albanskim selima srećemo srpske putokaze precrtane crnom bojom, polomljene, uništene, dok nam oči zaslepljuju bilbordi sa natpisom “Sloboda je UČK” . Na udaljenosti bacanja kamena od srpskih ruševina, iznikao je kič okićen albanskim i engleskim jezikom. Našim srpskim prijateljima težak je život na Kosovu”.
Ovo su autentični zapisi članova Udruženja Solidarnost za Kosovo. Slike nezamislive muke i života u civilizovanoj i razvijenoj Evropi. Prate to prijatelji Francuzi, ali su i nemoćni pred izopačenošću međunarodne zajednice. Zato i pomažu, navijaju za bolji život Srba u enklavama, nadaju se da će zlo ustuknuti pred istinom i pravdom, a preostaje im samo da nastavljaju akcije dobročinstva, ispisujući čekove za one kojima žele lepšu budućnost.
Sportska oprema za Staro Gracko
Solidarnost za Kosovo kao da je fabrika ideja. Sete se i onog što je u ovakvoj situaciji teško zamislivo.
– Početkom godine smo uručili sportsku opremu u vrednosti 10.000 evra – saopštavaju u Udruženju.
U regionu Gračanice postoje četiri sportska kluba: kik boks, karate, fudbalski i odbojkaški klub, u kojima je aktivno 160 sportista uzrasta od šest do 18 godina.
– Na nedeljni trening stižu i iz sela Staro Gracko, gde su Srbi manjina, a strašno je što tamo žive uz ubice svojih očeva, tamo je 1999, dok su radili u polju, masakrirano 14 seljana. Za svu tu mladost, uprkos nedostatku sportske opreme i prostorija, ovi treninzi su nešto najlepše, tu odgurnu agresiju i uvrede, a predaju se drugovanju, zbližavanju, šali, igri, poštovanju pravila i protivnika, samokontroli, timskom radu. Sve je to mladim Srbima potrebno još više nego bilo gde drugo.
Tako govore francuski donatori, a od sportista im stiže zahvalnost. Neće se ugasiti francusko-srpsko prijateljstvo.
Šire istinu o stradanju
Zadivljujuće kako članovi Solidarnosti za Kosovo savesno prate zbivanja na Kosmetu i prosleđuju informacije koje oslikavaju nemoć nealbanskog stanovništva, a s druge strane bahatost i surovost Albanaca koji za sva nedela imaju podršku Zapada. Zahvaljujući biltenu Udruženja, Francuzi su saznali da se na celoj teritoriji Kosmeta ubrzano množe antisrpske provokacije, pretnje i napadi, o čemu je posvedočila i fotografija Nikole Perića (13) kojeg je u selu Gojbulja, dok je igrao fudbal, prebila grupa Albanaca zbog krstića koji je nosio oko vrata.
Oslikan je i dolazak Srba na proslavu Vidovdana na Gazimestanu, ponižavanje svakoga ko je na majici nosio bilo kakav srpski simbol… Upoznali su ih i sa mukama Dragice Gašić, jedine Srpkinje u Đakovici, kojoj svakodnevno prete smrću. U biltenu se piše i o otmici i spaljivanju srpske zastave postavljene povodom proslave 700 godina manastira Gračanica, o plakatima sa slikom manastira išaranih rečima UČK i Albanija, o grafitima mržnje na hramu Hrista Spasa u Prištini…
Izložba u Gračanici
Delo Arno Gujona je i otvaranje Galerije Kulturnog centra Gračanica, a pošto zbog zabrane dolaska na tlo Kosova nije mogao da prisustvuje svečanosti, poslao je poruku: “Čovek ne živi samo od hleba, uprkos materijalnim poteškoćama, kulturu ne smemo zanemariti”.
Tom prilikom otvorena je izložba nedavno preminulog slikara Miloša Šobajića, dugogodišnjeg žitelja Pariza, povodom čega je Živojin Rakočević, direktor KC Gračanica, istakao da se i na ovaj način slavi prijateljstvo francuskog i srpskog naroda.
Poziv dobrim ljudima
Svako ko ko želi da pomogne, može da se obrati Udruženju Solidarnost za Kosovo.
Solidarite Kosovo
BP 1777
38220 Vizille
tel. +33 (0)9 70 40 56 45
e-mail: contact@solidarite-kosovo.org
