Haiku je neobičan oblik poezije koji je nastao u Japanu vekovima unazad. Njegov cilj nije da prenese emocije, ili prepriča priču. Naprotiv, njegova svrha je da prenese sliku jednog trenutka zaleđenog u momentu, imortalizovanog rečima. Ovaj oblik poezije se zove haiku.

Haiku je oblik tradicionalne japanske poezije, pri čemu je obavezno pratiti tačno određena pravila u njegovom pisanju. Svaki haiku se sastoji od tri reda, koji su analogni stihovima tradicinonalne poezije, ali nisu nužno stihovi. Pri tome, svaki red mora da ispoštuje određeni broj slogova ovim redosledom: 5, 7, 5.

U vremenu između 8. i 12. veka, u Japanu su bile gotovo socijalne obaveze sposobnost da se recituju i analiziraju tradicionalna dela japanske i kineske poezije. U tom periodu su dugački oblici poezije, takozvani choka, postajali sve manje popularni, i bili su zamenjivani sve manjim oblicima, takozvanim tankama. Tanke predstavljaju preteču haiku i već tu je postavljeno pravilo 5, 7, 5 tripleta.

Dalji razvoj Haiku dostiže u sedamnaestom veku. Naime, do ove tačke haiku, tada nazvan hokku, zapravo je bio uvod u mnogo dužu pesmu: hakai. Hokku je imao tačnu formu i dva principalna dela: sezonsku reč i kiro – reč sečenja. Sezonska reč je, zapravo, reč koja čitaocu treba da dočara određeno godišnje doba u kome se odvija radnja haikua. Ta reč ne mora nužno biti naziv samog doba, nego određene pojave vezane za to doba, kao sneg za zimu.

Kiro, ili reč sečenja je specifična reč koja se obično ubacuje na kraju jednog od tri stiha haiku. Svrha ove ubačene reči je da prekine tok misli i doprinese delu izgled kompletnosti. Naravno uzimajući u obzir to da se istočni jezici i njhova sama struktura razlikuju od zapadnih, ovu reč je moguće zameniti zarezom ili apostrofom, koji popunjuju istu ulogu, tj. doprinose kontrastu između dva stiha.

Haiku kao nezavisan oblik poezije koji počinje da postoji od reforme koju je uveo Masaoka Shiki, 1892. godine i od tada se samostalno razvijao kao oblik čistog ekspresionizma. Zapadnim čitaocima haiku može na prvi pogled da izgleda besmislen. Šta narodu koji je navikao na poeziju koja koristi veliki broj reči može da doprinese jedna kratka sekvenca od tri stiha i sedamnaest slogova?

Svrha haikua je da čitaocu dočara jedan trenutak u najobičnijim, svakodnevnim događajima u našoj okolini. U tom smislu je zahtevan za čitanje, jer teži velikom učešću u samom procesu formiranja priče i traži više razumevanja od većine ostalih oblika poezije koje su deskrpitivnije. Nama pesnik postavlja samo ram koji treba popuniti, određene linije koje treba pratiti. Boje i oblike koje ćemo koristiti u stvaranju slike ostavljene su nama, i to je ono što haiku čini jednim posebnim oblikom poezije.

Možemo kao primer da uzmemo jedan od najpoznatijih haikua, Stara Bara, koju je napisao Matsuo Basho, a koja glasi:

Stara bara,
Žaba uskoči,
Zvuk vode,
(…)

Jednostavna forma, koja oslikava jedan kratak trenutak u vremenu. Nama je ostavljeno da stvorimo sliku stare bare, i svega što je okružuje, ribe koje plivaju i insekte oko njene vode. Znamo samo da žaba uskače u nju, ne znamo ni sa čega, ni šta je bilo posle niti pre. Poslednja slika koja nam je data je prosta – zvuk vode. Međutim, na nama je da shvatimo i zamislimo da li je to baš zvuk koji je žaba proizvela kada je uskočila, ili je možda neki drugi?

Smireno, kratko i oštro opisivo – stvari su koje definišu haiku kao oblik umetničkog izražavanja, i ono što ga čini tako posebnim.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime