Lična arhiva
Česta slika: Navijači su ga obožavali

Igrati u Crvenoj zvezdi ili Partizanu – to je i sada, a još više ranije bila prečica do državnog tima. Ali, ući u reprezentaciju bilo je veoma teško. Na prvom mestu, konkurencija je bila veoma velika. Za svako mesto u timu konkurisalo je po nekoliko igrača visoke klase, pogotovo u napadu. Pritom, selektori su se retko odlučivali na zamene.

Tim koji je pobeđivao nisu voleli da menjaju, mada bi i tada podlegli velikom pritisku javnosti ili još većem pritisku „sa vrha“, pa bi povremeno probali nekog preporučenog igrača. Ali vrlo brzo su se vraćali proverenim snagama.

Šekularac, međutim, igra sve bolje. Sve češće se dešavalo da ga posle neke utakmice oduševljeni navijači na rukama iznesu sa stadiona.

Držao i govore

– To je bilo normalno za naše vreme, da publika po završetku utakmice uđe u teren i sa igračima podeli radost. Kad je Zvezda 1951. godine osvojila prvu titulu, pobedivši u poslednjem kolu Partizan sa 2:0, neki naši iskusniji igrači poput Rajka i Koste Tomaševića brzo su šmugnuli u službene prostorije, ali Ognjanova i još neke mlađe navijači su proneli na ramenima kroz ceo grad. Bata je pričao da nikad u životu nije dobio toliko modrica kao od nekog veselog rmpalije koji ga je nosakao sve do kuće i uneo ga u fotelju. E, to se dešavalo i meni! Ne bih stigao ni da se presvučem, onako znojavog, u dresu i kopačkama, gledaoci bi me dohvatili i nosili. Prijalo mi je, ne krijem, ali znali su i da preteraju. Ostanu satima pod mojim prozorom, pevaju i onda traže da izađem da ih pozdravim i da – održim govor! Ja da držim govorancije, koji sam celog života baratao sa stotinak reči. Šta ću, kud ću, nekako sam morao da im udovoljim – sećao se danas gotovo nezamislive popularnosti Šekularac.

U takvim okolnostima, nije ni čudo što je počeo da razmišlja o – reprezentaciji.

– Nositi dres najdražih boja – to u naše vreme nije bila fraza, već najveća moguća počast. Možda bih još neko vreme čekao da mi se ta želja ostvari, ali neke okolnosti su mi išle naruku…

Šeki, muštuluk!

Te 1956. godine održavale su se Olimpijske igre u Melburnu. Reprezentacija Jugoslavije se u Londonu ’48. i četiri godine kasnije u Helsinkiju okitila srebrnim medaljama. Onaj čuveni tim koji je dvema nezaboravnim utakmicama protiv Sovjetskog Saveza u Tampereu (5:5 i 3:1) ušao u legendu, polako je silazio sa scene. Mitić, Zebec, Boškov, Stanković, Crnković, Vukas… igrali su i na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. i, po novim pravilima više nisu imali pravo da učestvuju na Igrama.

Selektor je bio čuveni Aleksandar Tirnanić, koji je počeo da stvara novi tim za Melburn. Nešto više od mesec dana pred put u Beograd je na utakmicu u Internacionalnom kupu doktora Gerea došla reprezentacija Čehoslovačke i legendarni Tirke je odlučio da levu stranu napada poveri „zvezdašima“ – Bori Kostiću i Šekularcu.

– Šeki, muštuluk! Hoćeš da častiš? – upitao ga je doktor Obradović u klupskim prostorijama.

– Hoću – odgovorio je, a kroz telo mu je prošao drhtaj od uzbuđenja.

– Kreći iz ovih stopa u Fudbalski savez da zadužiš opremu. Tirke te poziva da igraš za Jugoslaviju.

Debi na Stadionu JNA, odigran 30. septembra 1956. godine pred 50.000 gledalaca, upamtio je sa gorčinom. Čehoslovaci, koji su zaista bili veoma jaki, golovima Ladislava Pžade vodili su sa 2:0 do pred sam kraj, kad je veteran Branko Stanković ublažio poraz udarcem glavom posle kornera koji je izveo – Šekularac.

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog 

– Igrao si dobro – nekoliko dana kasnije selektor Tirnanić je u svojoj kancelariji govorio mladom igraču. – Ići ćeš na Olimpijske igre. Odmori se nekoliko dana i spremi za dug put.

Puno srce uz himnu

Šekularac nikad nije krio da mu je imponovao susret sa Tirnanićem.

– O njemu sam slušao bajke od kad znam za sebe. Odrastali smo na pričama o toj našoj čuvenoj reprezentaciji koja je igrala na prvom Svetskom prvenstvu u Montevideu. Neke od tih asova sam kasnije i upoznao, poput legendarnog Blagoja-Moše Marjanovića i Milorada Arsenijevića. O čika Andrejki – doktoru Andrejeviću neću ni da trošim reči. On zauzima posebno mesto u našem fudbalu. Za mene je uz doktora Acu Obradovića bio najveći autoritet – sa velikim poštovanjem sećao se Šekularac našpih „urugvajaca“. – Tirnanić me je voleo, valjda zato što je i sam kao igrač bio virtuoz, pa mi je uvek dozvoljavao veliku slobodu u igri. I ja sam to cenio i uvek sam se trudio da u reprezentaciji ostavim odličan utisak. Nisam odigrao mnogo utakmica za državnim tim, samo 41, ali sam gotovo uvek bio među najboljima. U početku, da ne razočaram Tirnanića koji je bio selektor duže nego što su mnogi od nas bili fudbaleri. Ali i zato što mi je uvek bilo puno srce da slušam našu himnu. Mnogo kasnije, nikad mi nije bilo jasno kako neko može da odbije poziv selektora. Za nas je to značilo isto kao okrenuti leđa zemlji u kojoj si rođen.

Revanš u Pragu

U isto vreme kad su „plavi“ u Beogradu poraženi od Čehoslovaka, u Pragu su megdan podelile „B“ selekcije ove dve zemlje. U ovoj utakmici više umešnosti, znanja i sreće imali su naši fudbaleri, koji su slavili pobedu istovetnim rezultatom – 2:1.

Uz strelce Savu Antića i Luku Lipošinovića ovom prilikom odličan utisak je ostavio golman OFK Beograda Petar Radenković, koji će sa Šekijem na putu za daleku Australiju postati prijatelj – za ceo život.

Sutra – Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (13): Put preko pola sveta

Izvor:

Aleksandar Stanković - Vesti

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime